Санктпетербуршка духовна академија и Срби: историјски пут и богословско наслеђе

Abstract

У историји српско-руских црквених односа дореволуциона Санктпетербуршка ду- ховна академија заузима посебно место. Она је представљала важан центар образовања српских богослова. Развоју духовног образовања у северној руској престоници Срби су дали допринос још у XVIII веку. У том контексту важна су имена архимандрита Александро-невске лавре Петра (Смелића) и префекта Санктпетербуршке духовне семинарије Николе Кишдобранског. У XIX и почетком XX века Санктпетербуршка духовна академија постала је alma mater многим Србима, међу њима и патријарху Варнави (Росићу), Светом епископу Мардарију (Ускоковићу), епископима Сергију (Георгијевићу), Дамаскину (Грданичком), професорима српских богослов- ских школа Душану Јакшићу, Павлу Швабићу, Лазару Перовићу и другима. Ову Академију похађали су најзначајнији српски богослови XX века Свети епископ Николај (Велимировић) и Преподобни Јустин (Поповић). Посебну важност за Србе у Санкт Петербургу имала је Катедра за Историју Православних словенских Цркава, на чијем се челу дуго налазио познати слависта Иван Савич Паљмов. Он је био ментор већини српских студената који су писали дисертације на теме из српске црквене историје. На тај начин Санктпетербуршка духовна академија постала је својеврстан центар проучавања српске црквене прошлости. У раду се на основу архивских материјала анализира улога Санктпетербуршке духовне академије у животу Српске Цркве и развоју српског богословља.