Природно сагледавање времена и основна проблематика времена у хришћанској мисли

Abstract

Време и простор јесу онтолошке одреднице сваког створеног постојања. Ништа од творевине није слободно од ових најосновнијих одредница бића. Основни, 'природни' приступ времену и простору није просто приступ спекулативним димензијама ума који се 'објективно' приближавају овим категоријама. Линеарни приступ времену у форми јуче-данас-сутра обавезује сваки могући суд о бићу или ствари. Аристотелове поставке о улози и значењима времена и простора могу бити примењиве на опажања свакодневног живота, али никада не могу бити објективизиране суштине као засебна мерила постојања. Моменат прецизног утврђивања места и времена унутар којих све постоји, упућује на одлучно разликовање ових категорија у хришћанској мисли и оне у јелинизму.

Time and space are ontological determinants of every created existence. All created reality is not free of these basic determinants of beings. The fundamental, ‘’natural’’ approach to time and space, is not only an approach to speculative dimensions of the mind, which objectively become closer to these categories, in one way or another; the linear approach to time (in form) yesterday, today, tomorrow, obligates every possible judgment of the being or thing. Aristotle's assumptions of the role and meaning of time and space can be used to gnoseological problems seen in daily life, but they can never be an absolute measure of life, apropos absolute limit of endless vision of the eternal life established by God as a way of salvation from death. The moment of precise determining place and time, among all exist, indicates strongly differentiating of these categories in the Christian thought from Hellenistic thought. While Hellenism teaches of the objective existence of these categories, the Christian thought has in mind that space and time are actualized in a concrete communion. Every community, even variants of community 'of this world', indicate that determinants of space and time act as constitutive events of the communion but not objective categories.