Српска канонскоправна мисао у Аустро-угарској на прелазу из 19. у 20. век

Abstract

Епископ Никодим Милаш је изданак карловачке колевке српског богословља која је у тренутку када је он почео да је похађа иза себе имала већ шест деценија дугу традицију. О Милашу као друштвеном прегаоцу, борцу за националну афирмацију Срба и, пре свега, као црквеном пастиру, морамо говорити у категоријама, пре свега, његове личне, а потом и академске и духовне условљености политичким и друштвеним контекстом посматраним у ширим оквирима од српско-националних и локално-далматинских, односно, посматрати његово дело у димензијама глобалнијих идеолошких конфликата и сукоба који се одвијају на простору Европе у другој половини 19. века. Сагледавајући историјску позорницу Милашевог времена морамо констатовати да је друштвена средина у којој је он као епископ деловао и стварао била наглашено вредносно крута, политички окрутна, културно затворена, а религијски нарцисоидна и искључива у свом римоцентричном идентитетском изразу. Милашев теолошки поступак не спада у ред стандардних и уобичајених покушаја излагања истина вере. Он је пре свега полемичар и апологета, без претензија да се пројави као иноватор нових теолошких увида и концепција, већ се јавља више као тумач предања, његовог историјског контекста и актуелности унутар своје савремености.

Bishop Nikodim Milaš is the offshoot of Serbian theological tradition established in the theological seminary of Sremski Karlovci in the early period of the 19th century. As a social laborer, the supporter of national affirmation of Serbs, and as a ecclesiastical leader, Milaš was conditioned in his personal, academic and spiritual experiences by, at that time, current political and social context which has to be observed wider than its local and national frames. An evaluation of his deeds in the correlation with the global spreading of ideological and nationalistic conflicts, that were occurring on European soil during the second part of the 19th century, is the only way to understand his genuine theological motivation and, as such, social and spiritual goals of his works. The social environment, in which Milaš was doing as a bishop, was rigid, politically cruel, culturally closed, and religiously narcissistic and exclusive in its own catholic identity. The conclusion is that Milaš is the argumentative defender of historical and theological truths without pretensions to manifest himself as an innovator of new theological insights and conceptions. He is the interpreter of tradition, its historical context, and its actuality within his contemporary ecclesiastical and social milieu.