Канонски и историјски контекст настанка аутокефалне Жичке архиепископије

Abstract

Жичка архиепископија је настала 1219. године као аутокефални црквени организам, који представља матицу организовања православних епископија у централним и западним областима Балкана. Њена историјска улога траје до данас и идентитетски се поистовећује са организацијом и улогом Београдске патријаршије — Српске Православне Цркве. Реакције на настанак Жичке архиепископије, пре свега охридског архиепископа Димитрија (Хоматијана), створиле су од самог почетка многе контроверзе, које до данас бацају различитим тумачењима и идеологијама обојену светлост на наведени процес стицања аутокефалне Цркве, на челу са Светим Савом. Циљ овог рада је да покаже како се иза дугогодишњег процеса уобличавања аутокефалне Жичке архиепископије не налазе утилитарни, једнострани, лукративни и манипулативни мотиви, инспирисани слабостима које су обележиле прву половину 13. века у животу Византијског царства и цариградског црквеног трона, већ искључиво црквене потребе хришћанских народа у наведеним областима, превасходно Срба, које се поклапају са отпочињањем тада неопходног процеса обнављања и јачања позиција урушеног царства и оспореног ауторитета цариградског патријарха у циљу успостављања исправног црквеног поретка. У том смислу, настанак аутокефалне Жичке архиепископије, као и самосталне и снажне српске краљевине, представљао је почетак обнове Византијског царства и васељенског цариградског црквеног трона у пуном капацитету његовог канонског и духовног ауторитета, чиме је створен потребан политички и духовни амбијент, који с временом, нарочито од друге половине треће деценије 13. века, онемогућава јачање освајачких намера моћне Угарске краљевине, империјалних идеја епирских владара, као и амбициозних покушаја преузимања надлежности прве међу црквеним катедрама православног Истока. Овим радом желимо да укажемо на чињеницу извесне симултане дивергентности у процесима конституисања средњовековне српске државе и цркве, као и на историјску улогу Светога Саве и дијахронијску мисију Српске Цркве од самог њеног настанка, који се остварују у доследној верности древном канонском поретку и спремности да се понесе терет духовне и политичке одговорности, па и жртве, ради остварења тог циља.

The Archdiocese of Žiča was founded in 1219 as an autocephalous Church organism which represents the core of organization of Orthodox dioceses in the central and western areas of the Balkans. The historical path of Archdiocese of Žiča continues to this day and is identified with the organization and role of the Serbian Orthodox Church. Reactions to the founding of the Archdiocese of Žiča, primarily the reaction of the Ohrid Archbishop Dimitrios (Homatian), have created many controversies that, to this date, throw a light colored by different ideologies and interpretations on the mentioned process of acquiring an autocephalous Church led by the Saint Sava. This paper shows that behind the long-standing process of shaping the autocephalous Archdiocese of Žiča there are no utilitarian, one-sided, lucrative and manipulative motifs inspired by weaknesses that marked the first half of the 13th century in the life of the Byzantine Empire and the Constantinople Church throne, but exclusively the needs of Christian peoples in these areas, primarily Serbs, which coincide with the beginning of the then necessary process of renewing and strengthening the positions of the collapsed Empire and the disputed authority of the Constantinople Patriarchate with the goal of establishing a proper ecclesiastic order. In this sense, the emergence of the autocephalous Archdiocese of Žiča, as well as the independent and powerful Serbian kingdom, represented the beginning of the restoration of both, the Byzantine Empire and the Ecumenical Church throne of Constantinople, in the full capacity of its canonical and spiritual authority, creating the necessary political and spiritual ambiance which, in time, prevented the strengthening of separatist intentions the Thessalonian rulers of the Despotate of Epirus, as well as the usurper attempts to take away the ecclesiastical authority of the first among the church thrones of the Orthodox East. With this work, we point to the fact that the historical role of Saint Sava and the diachronic mission of the Serbian Church, from its very creation, is recognized in the consistent loyalty to the ancient canonical order and readiness to bear the burden of spiritual and political responsibility, even sacrifice, in order to achieve that goal.