Женско монаштво у канонском предању Цркве до средине 5. века

Abstract

Канонско предање ране Цркве познаје неколико категорија жена-подвижница, али је сваку од тих тешко поистоветити са женским манастирским монаштвом какво познајемо данас. Канонско предање настало у периоду позне антике и раног средњовековља било је изложено снажном упливу државног права, најчешће отежавајућем, у поступку остваривања одређених социјалних и еклисијалних права, у која можемо убројати и опредељење за подвижнички живот монашког обрасца, по правилу организован у оквирима domus-а, а од средине 4. века и манастирских заједница. Институција pater familias-a, као веома развијена правна и социјална категорија, суштински је одређивала права и обавезе сваког поданика империје који је био римски грађанин и који се управљао нормативима ius civilis-a. То значи да је женско подвижништво до средине 4. века било еклисијално и социјално тешко видљиво, о чему нам најречитије говоре канони Цркве до овог периода.