Црквено право као богословска и правна научна дисциплина : предности и мане двојног научног идентитета

Abstract

Црквено право је једна од најстаријих богословских дисциплина која изражава аутентично црквено предање настало ходом сакралног тела Цркве кроз историју. Поред свог неоспоривог еклисијалног идентитета еклектичког карактера, који настаје свештеним прожимањем канонског сведочења са другим носиоцима богословског предања попут наука о богослужењу, о светоотачком духовном и теолошком наслеђу и њиховом доприносу уобличавању догматског и етичког исповедања, о литерарним носиоцима предања, као и о црквеној историји, Црквено право се од периода зрелог средњевековља развија и у смеру идентификације са јуриспрудентним предметима и методама истрaживања што га чини двоидентитетном науном дисциплином. Иако је предметом тровековне академске расправе о његовом позиционирању у породици правних и богословских наука Црквено право се одупире заокруженим и коначним епистемолошким дефиницијама и задржава свој прожимајући, структурално сложен, вишеслојан и у исто време јединствен и особен еклисијални и правни, пастирски и академски научни идентитет. Чланак који је пред вама је сведени покушај сагледавања позитивних и негативних последица дуалног идентитета науке Црквеног права.

The Ecclesiastical law is one of the oldest theological disciplines that expresses the authentic church tradition created by the course of the sacred body of the Church throughout history. Besides its undeniable ecclesiastical identity and eclectic character that appear through the sacred permeating of its canonical testimony and other bearers of the theological traditions such as the science of worship, the patristic spiritual and theological legacy, and the contribution of shaping its dogmatical and ethical testifying, about bearers of literary tradition, and the history of Church, the Ecclesiastical law has been developing in the direction of its identification with the jurisprudent subjects and the methods of exploration from the period of late medieval, which makes it a dual scientific discipline. Albeit it has been the subject of discussions on its positioning in the family of legal and theological sciences during the last three centuries, the Ecclesiastical law withstands rounded and ultimate epistemological definitions, keeping its structural complexity as well as its multi-leveled, unique, and distinctive theological, legal, pastoral, and academic scientific identity. This topic is a reduced attempt to perceive the positive and negative consequences of the dual identity of the Ecclesiastical law.