Уставност Цркве : Богословска перспектива

Abstract

Пракса уставног нормативизовања црквеног устројства и организације представља наслеђе развоја правних система у ослобођеним националним државама 19. века. Уставност као идеализовани правни принцип спонтано се накалемила на праксу дефинисања еклисијалних вредносних норматива и као таква до данас је остала актуелан принцип у црквеној свакодневици. Пресликавање поимања државне уставности на ниво црквености довело је умногоме до неразумевања саме суштине Цркве, њене историјске мисије, организације и вредносних квалификатива које црквено предање препознаје као аутентичније критеријуме за устројавање историјског Тела Цркве. Какво је заиста место Устава Цркве у њеном животу и сложеној структури норматива којима се руководи и каква је његова будућа судбина као вредносног критеријума црквеног организовања, показаће време. Оно што неспорно можемо рећи за Устав Цркве јесте да је он данас најтранспарентнији и најпрепознатљивији нормативни документ којим се Црква декларише, легитимише и самодефинише у веома комплексној, вишеслојној и разноликој правној структури савремених друштава и државних заједница.

The practice of codifying church governance and organization symbolizes the legacy of the juridical development of liberated national states at the beginning of the 19th century. Constitutionality as an idealized judicial principle was spontaneously grafted into the practice of defining ecclesiological normative values and stayed actual in church everyday life as such. The copying of understanding the state constitutionality on the ecclesiastical level brought a huge misunderstanding of the essence meaning of the Church, its historical mission, organization, and valued qualificatifs, which its sacred tradition recognizes as authentic criteria for governing the historic body of the Church. The time will show what the real place of the Constitution is in church life, what its place is in the complex normative structure by which it is governing itself, and what its destiny is in the future as a valuable criterion of church organization. For the Church Constitution, we can undoubtedly say that it is the most transparent and recognizable document nowadays by which the Church declared itself, legitimized itself, and defined itself in the very complex, multileveled, and various judicial structures of contemporary societies and states.