Свештенослужење Саве Петковића у годинама Првог светског рата

Abstract

У овоме раду представиће се начин испуњавања свештеничке дужности Саве Петковића у ратним годинама. Сава Петковић као свештенослужитељ служио је од децембра 1904. као парох у Добановцима. По објави рата Србији 1914. године, аустроугарске власти су га затвориле и злостављале. У затвору је остао до уласка сриске војске у Срем. При повлачењу сриске војске избегао је у Србију, а потом се повлачио преко Црне Горе и Албаније до Рима, где је провео три године, вршећи дужност старешине Српске Цркве у Италији и пароха за српске избеглице. На основу архивске грађе (Архив Богословије Светога Саве - АБСС, Митрополитски архив у Сремским Карловцима МА-СҚ, Рукописно одељење Матице Сриске РОМС) и публикованих запажања пароха римскота, применом историјске методе, излаже се живот сриске црквене заједнице у Риму и Италији. Анализа црквеног живота српских избеглица показала је да се и у ратним временима и условима засновао уређен парохијски живот.

This essay presents the way Sava Petkovic performed his priestly duties in the period of war. From December 1904 Sava Petkovic, latter archimandrite of the monastery of Krusedol, served as a parish priest in Dobanovci. After the declaration of war against Serbia in 1914, Austro-Hungarian authorities arrested and molested him. He remained imprisoned until Serbian army entered Srem. With the withdrawal of the Serbian army he fled to Serbia, and afterwards he withdrew over Montenegro and Albania to Rome, where he spent three years. There he served as the Head of the Serbian Church in Italy and the parish priest of Serbian refugees in Rome. The analysis of the church life of the Serbian refugees revealed that even in the times of war there was an arranged parochial life.