„Усиновљење” (υἱοθεσία) извори, контекст и импликације Павлове сотириолошке метафоре

Abstract

Суштина процеса усиновљења (υἱοθεσία) је измештање из сплета односа који су творили стари идентитет и улазак у нови сплет односа, у нови живот, који дарује нови идентитет. Појам има снажан асоцијативни потенцијал јерупечатљиво осликава нови живот који је хришћанима дарован у заједници Цркве, као и неопходност да се верa примарно изражава у односу на иницијатора усвојитељног процеса, на Оца Христовог. Иако се може препознати сродност са другим Павловим сотириолошким метафорама, појам „усиновљење“ је специфичан јер истиче бројне нове аспекте спасења. Примери који то најбоље илуструју су наглашавање есхатолошке димензије, преображења човековог телесног постојања, космолошког контекста метафоре, човековог посредништва између творевине и Бога, као и значаја човекове слободе и светотајинскoг контекста спасења. Дијахронијски континуитет идеје усиновљења као идентитетског појма који показује сотириолошки аспекат кроз повезаност божанског и људског елемента сеже до митолошких времена.

The essence of the adoption(υἱοθεσία)process is displacement from the complex of relationships that formed the man’s old identity and entering into a new complex of relationships, into a new life, which gives a new identity. The term has a strong associativepotential because it impressively depicts the new life that is given to Christians in the community of the Church, as well as the necessity that faith is primarily expressed in relation to the initiator of the adoption process, the Father of Christ. Although affinities with Paul's other soteriological metaphors can be recognized, the term “adoption” is specific because it highlights many new aspects of salvation. Examples that best illustrate this are the emphasis on the eschatological dimension, the transformation of man's bodily existence, the cosmological context of the metaphor, man's mediation between creation and God, as well as the importance of man's freedom and the sacramental context of salvation.The relationship between the divine and the human element in the act and action of adoption has been confirmed in the world, in creation, in distant times of human history, too. The term thus records a diachronic existence. Adoption existed „at that time“. The idea of adoption is a fundamental identity-making concept in that, since antiquity, it combines the divine and human elements, mutatis mutandis, with a soteriological aspect.