Космолошко или функционално тумачење појма εἰκών καὶ ὁμοίωσις у богословљу писаца антиохијске школе

Abstract

Енигматични појмови „икона и подобије” из приповести о стварању представљају полазну тачку јудеохришћанске антропологије која је утицала на новозаветну мисао, али и на каснију патристичку мисао и савремену теолошку антропологију. У тексту се истражују капацитети и узајамни однос структуралног и космолошког тумачења карактеристичног за антиохијску богословску традицију. Човекова способност словесног размишљања, способност апстрактног и симболичког мишљења, слободне воље, моралне самосвести, самопревазилажења, емотивност, освешћеност за духовне реалности, осећај за естетику, који карактеришу структурално тумачење пореде се са човековом улогом и служењем које је Бог доделио човеку, а који се тичу његовог представљања Бога унутар творевине, у смислу његовог управљања и власти над свим осталим створеним живим бићима и над „свом земљом”. Упоређивање се спроводи у контексту блискостиоба начина тумачења изворном схватању старозаветних писаца као и евентуалним конотацијама индивидуализма, раздвајања човека и остатка творевине и импликацијама тумачења у богословској, литургијској, политичкој и технолошкој пракси у координатама савремене културе.

The enigmatic notions of “imagеand likeness” from the story of the creation represent the starting point of Judeo-Christian anthropology, which influenced New Testament thought, but also later patristic thought and contemporary theological anthropology. The present paper explores the capacities and mutual relationship of the structural and cosmological interpretation characteristic of the Antiochian theological tradition. Man's capacity for rational thinking, the capacity for abstract and symbolic thinking, free will, moral self-awareness, self-transcendence, emotionality, awareness of spiritual realities, sense of aesthetics, which characterize structural interpretation are compared with man's role and ministry assigned to man by God, which concern his representation of God within creation, in the sense of his management and authority over all other created living beings and over “all earth”. The comparison is carried out in the context of the proximity of both ways of interpretation to the original understanding of the Old Testament writers, as well in the context of possible connotations of individualism, separation of man and the rest of creation, and the implications of interpretation in theological, liturgical, political and technological practice in the coordinates of contemporary culture.