Словесност и релевантност ранохришћанског дискурса у теологији Светог Јустина Философа

Abstract

У тексту се разматра стратегија коју је Свети Јустин Философ примењивао у циљу разјашњења односа хришћана према огромном и богатом културном, књижевном и обичајном наслеђу грчко-римске културе. Ова тема се разматра у контексту својеврсног дистанцирања, али не и потпуног удаљавања, од комфора и разрађености класичне грчко-римске књижевности и обичајних норми у којима су новообраћени хришћани стасавали и били одгајани, и приклањањa загонетној културној матрици блискоисточног поднебља. Дистанцирање овог типа је од стране паганских савременика посматрано као ирационалност коју карактерише приклањање варварским списима и веровањима, чија софистицираност није ни на приближном нивоу који поседује култура коју хришћани свесно напуштају. Јустиново побијање оваквих приговора вреднује се у контексту његовог образлагања словесности која одликује хришћанску веру. Процес артикулације хришћанског културолошког идентитета требало би, из Јустинове перспективе, да функционише као основа за успостављање дијалога са онима који су упућивали приговоре раним хришћанима и њиховом наводно контракултурном етосу. На овај начин, Јустин је трагао за учинковитом легитимизацијом става да хришћанска вера нипошто не представља културолошки несофистицирано, спекулативно и импотентно сујеверје, већ да она подразумева једну „философију“, односно један комплексан, свеобухватан и инкултурисан поглед на свет, живот и судбинска питања човека о сопственом пореклу и назначењу.

The present paper discusses the strategy that Saint Justin the Philosopher used in order to clarify the attitude of Christians towards the vast and rich cultural, literary and customary heritage of Greco-Roman culture. This topic is considered in the context of a kind of distancing from the comfort and complexity of classical Greco-Roman literature and customary norms in which the newly converted Christians grew up and were brought up, and leaning towards the enigmatic cultural matrix of the Middle Eastern climate. Distancing of this type was seen by pagan contemporaries as irrationality characterized by adherence to barbaric writings and beliefs whose sophistication was nowhere near that of the culture that Christians consciously abandon. Justin’s refutation of such objections is evaluated in the context of his explanation of the rationality that characterizes the Christian faith. The process of articulating a Christian cultural identity should, from Justin’s perspective, function as a basis for establishing a dialogue with those who objected to the early Christians and their supposedly countercultural ethos. In this way, Justin was looking for an effective legitimization of the position that the Christian faith by no means represents a culturally unsophisticated, speculative and impotent superstition, but that it implies a “philosophy”, i.e. a complex, comprehensive and inculturated view of the world, life and matters of human destiny about its own origin and designation.