"Traditionless Superstition": Historical Novelty and the Early Christian Apologetics

Abstract

To be disinterested in any historically approved tradition while also promoting oneself as a new, exclusive religion in terms of soteriology was something quite unacceptable to the mindset of antiquity. Nevertheless, this is exactly how Christianity was perceived in the Imperium Romanum as a historical novelty, an anti-traditional, ethnically unrooted, overbearing, and in fact superstitious religious movement which, to say the least, was a disturbing and subversive social phenomenon. Given the seriousness of these perceptions and accusations made by both pagans and Jews, early Christian apologetics focused on several key topics that lie in the background of this issue. First of all, apologetics focused on relativizing an alleged contradiction between the historically new and the truth. Moreover, they worked on a reinterpretation of the term new in the context of the Christian relationship to the Old Testament tradition and especially to its prophecies. Also, early Christian theology made it clear that novelty actually represented the timeliness of the divine revelation, as implied by the term καιρός in relation to the incarnation of the Logos. Moreover, this should not be understood in terms of the protological, but rather in terms of an eschatological perspective. Interpreted in this way, Christianity manifests itself as simultaneously old and new, as a phenomenon that inevitably bases its existence on an appreciation of History, within which the successive divine epiphanies took place and tradition (old and new) formed in connection with these epiphanies.

Бити незаинтересован за традицију и истовремено промовисати себе као нову, искључиву и у дотадашњој историји неукорењену религију, представљало је феномен који је био у потпуности неприхватљив за менталитет античког човека. Управо на такав начин они су перципирали Хришћанство – као историјски нов, антитрадиционалан, препотентан, а заправо сујеверан религијски покрет који, као такав, представља, у најмању руку, узнемиравајући и субверзивни друштвени феномен. Имајући у виду озбиљност ових перцепција и упућиваних оптужби од стране пагана и Јудеја, ранохришћанска апологетика се фокусирала на неколико кључних тема које се налазе у позадини ове тематике. Пре свега, апологетика се усредсредила на релативизовање наводне противречности између историјски „новог” и „истине”, затим на реинтерпретацију појма „ново” у контексту хришћанског односа према старозаветном предању и нарочито према пророштвима. Такође, ранохришћанско богословље је учинило јасним да новина, а заправо правовременост божанског откривења описана појмом καιρός, у контексту оваплоћења Логоса, не би требало разумевати у контексту протолошке, већ у контексту есхатолошке перспективе. Протумачено на овакав начин, Хришћанство се манифестује као феномен који своје постојање неизоставно утемељује на уважавању Историје у оквиру које се дешавају сукцесивне божанске епифаније, као и Предања (старог и новог) које је у вези са овим епифанијама оформљено.