Субверзивност и лојалност у првој апологији Јустина Философа

Abstract

Упадљиво одсуство хришћана преконстантиновске епохе из јавних манифестација повезаних са политеистичким култовима и култом императора изазивало је подозрење римског грађанства и власти, које је временом прерасло у оптужбе за атеизам, политичку субверзивност и нелојалност Империји. У овом тексту разматра се покушај да се, у контексту оптужби и прогона, уобличи профилисанија ранохришћанска политичка самосвест и то првенствено у апологетској литератури другог века, у спису Прва Апологија најзначајнијег апологете епохе – Јустина Философа. У контексту оповргавања тезе о антидржавном деловању хришћана, Јустин је остварио превредновање појмова „субверзивност” и „лојалност”. Наглашавајући есхатолошко усмерење хришћанског етоса, он је аргументовао да је хришћанима могуће да истовремено, без нужних унутарњих противречности, упражњавају двојну лојалност, односно оданост хришћанској вери и приврженост политичком ентитету у коме обитавају. На овај начин Јустин је релативизовао повезивање појмова mos maiorum и pax deorum са благостањем и прогресом Римске империје и наговестио могућност да „разборито расуђивање” може омогућити римским императорима да увиде постојеће капацитете за своје потенцијално преобраћење и савезништво са хришћанством. На овај начин, Јустинов текст представља својеврсну антиципацију великог преокрета, у форми христијанизације царства, који се догодио непуна два века касније.

The conspicuous absence of Christians of the pre-Constantinian era from public manifestations associated with polytheistic cults and the cult of the emperor caused the suspicion of the Roman citizenry and government, which eventually grew into accusations of atheism, political subversiveness and disloyalty to the Empire. This text examines the attempt to, in the context of the accusations and persecutions to which they were exposed, shape a more profiled early Christian political self-awareness, primarily in the apologetic literature of the second century and in the writing of the First Apology of the most significant apologist of the era - St. Justin the Philosopher. In the context of refuting the thesis about the anti-state activity of Christians, Justin achieved a revaluation of the terms “subversiveness” and “loyalty”. Emphasizing the eschatological orientation of the Christian ethos, he argued that it is possible for Christians to simultaneously, without necessary internal contradictions, exercise dual loyalty, that is, devotion to the Christian monotheistic faith and commitment to the political entity in which they live. In this way, Justin relativized the association of the terms mos maiorum and pax deorum with the prosperity and progress of the Roman Empire and hinted at the possibility that “prudent judgment” could enable the Roman emperors to see the existing capacities for their potential conversion and alliance with Christianity. In this way, Justin’s text represents a kind of anticipation of a great upheaval, in the form of the Christianization of the Empire, which took place less than two centuries later.