Смрт као есхатолошко-историјски изазов

Abstract

Будући да је есхатолошко-историјска перспектива постојања темељ постојања православне Цркве, смрт као историјска појава свакако да представља највећи изазов таквом начину постојања. Непријатне асоцијације и нелагодност у нашем умственом суочавању са смрћу произилазе с једне стране из страха од телесних болова који често пута прате посмртна човекова стања. Међутим, негативне асоцијације у односу на појаву смрти своје порекло најчешће имају у идеолошком приступу смрти. Смрт у том смислу јесте последњи непријатељ који се идентификује са страшном реалношћу која се некако мимо воље човека дешава у простору и времену. Из другачије перспективе запажамо да тајноводствени приступ смрти започиње свешћу о њеној придружености човеку од чина његовог постанка, да би у богодејственом тајноводству смрт била најпре препозната као услов за могућност покајања. Због тога, у тајноводственој аксиолошкој димензији живота смрт као историјска реалност не представља идеолошку опасност по постојање, већ својеврсни пут ка божанском спасењу послепадног човека. Смртна претња омогућује човеку богочовечанску обнову живота по есхатолошко-историјским узорима по којима човек дејствује као икона Божија. Утолико и начин истраживања наше теме мора бити везан за Цркву као за богослужбено-символичну заједницу на којој почива свет, будући да Она дејствује као Тело Христово у коме смртни човек и творевина уз помоћ божанских дејстава бивају управљени ка Богу као Узроку бесмртности.

Since the eschatological-historical perspective of existence is the foundation of the existence of the Orthodox Church, death as a historical "phenomenon" certainly represents the greatest challenge to such a way of existence. Unpleasant associations and discomfort in our mental confrontation with death arise on the one hand from the fear of bodily pain that often accompanies the post-mortem states of a person. However, negative associations in relation to the notion of death most often have their origin in the ideological approach to death. Death, in this sense, is the last enemy that is identified with the terrible "reality" that somehow happens in space and time against the will of man. From a different perspective, we note that the mystagogical approach to death begins with the awareness of its association with man from the act of his creation, so that in divine mystagogy death becomes undoubtedly recognized first as a condition for the possibility of our repentance. Therefore, in the mysterial axiological dimension of life, death as a historical reality does not represent an ideological danger to existence, but a kind of path to the divine salvation of post-fallen man. The threat of death enables man to renew his life in a God-human manner according to eschatological-historical patterns by which man acts as an icon of God. To that extent, the way of researching our topic must be related to the Church as a liturgical-symbolic community on which the world rests, since it acts as the Body of Christ in which mortal man and creation with the help of divine actions are directed towards God as the Cause of immortality.