Свети и Велики сабор у контексту установе саборности - црквеноправна и екуменска перспектива

Abstract

Припреме за Свети и Велики Сабор Православне Цркве који је одржан на Криту 2016. године представљају савремен израз установе саборности. Аутори су у раду направили компаративни приказ црквеноправне и екуменске перспективе ове установе са циљем да идентификују сличности и разлике у саборној свести Цркве. Основна хипотеза рада састоји се у ставу да све припремне радње и окупљања предстојатеља Православних Цркава са циљем организације Светог и Великог Сабора представљају фазу у развоју установе саборности. У првом делу рада указано је на изузетну флексибилност ове установе која се лако прилагођавала различитим црквеним потребама и друштвеним околностима, као и на то да саборност представља основну институцију на којој почива црквена организација од парохијског и манастирског до универзалног, тј. васељенског нивоа. У другом делу рада представљени су припремни сабори и проблематика са којом су се они суочавали. Општи закључак рада могао би се резимирати у ставу да је установа саборности у Православној Цркви превазишла свој црквено-правни значај, који ће увек бити неупитан, и да је добила своју екуменску перспективу чиме је постала фактор савремених међуцрквених и међуверских односа.

Preparations for the Holy and Great Council of the Orthodox Church, which was held in Crete in 2016, represent a modern expression of the institution of synodality. The authors made a comparative review of canonical and ecumenical perspectives of this institution with the aim of identifying similarities and differences in the conciliar consciousness of the Church. The first part of the paper points out the exceptional flexibility of this institution, which easily adapts to different church needs and social circumstances, as well as the fact that the conciliarity is the basic institution that forms the church organization from the parish to the universal level. The second part of the paper presents the preconciliar conferences and the issues they faced. The general conclusion of the paper is that the institution of synodality in the Orthodox Church has surpassed its canonical significance, which will always be unquestionable, and that it has gained its ecumenical perspective, thus becoming a factor of modern inter-church and inter-religious relations.