Псеудоепиграф "Epistula Apostolorum" и његово место у развоју ране црквене теологије

Abstract

Епистула Апостолорум, псеудоепиграф настао средином другог века, пружа могућност увида у развојни пут хришћанске теологије. У овој студији ћемо покушати да покажемо како су хришћани првих векова покушали да искажу своју веру која им је предата откровењем, и да истовремено сачувају и божанску једност и мноштвеност, истовремено се супростављајући гностичким спекулацијама и докетским стремљењима. Тај процес није био лаган, нити лишен многих искушења застрањивања, што овај спис и потврђује. Управо теолошки недостаци и недоречености које уочавамо у овом спису, могу да помогну да боље разумемо достигнућа каснијих нараштаја.

The Epistle Apostolorum is a pseudo-epigraph created in the middle of the second century, which provides opportunities for insight into the developmental path of Christian theology. In this paper, we will try to show how the Christians of the first centuries tried to express their faith and the content of the tradition. The goal was to preserve both divine unity and divine multiplicity, while at the same time opposing Gnostic speculations and doctrinal attitudes. This process was not easy, nor was it devoid of many temptations and deviations, which this document confirms. It is precisely the theological shortcomings and ambiguities that we observe in this writing that can help us better understand the achievements of later generations of Church Fathers and theologians.