Религијске матрице - религија, секуларизам и постсекуларизам у постхришћанском полису

Abstract

Хабермасова теза о постсекуларизму настала је на темељу делимичног неуспеха западних демократских либералних друштава да имплементирају секуларне вредности. Суштинско питање јесте, да ли тај неуспех лежи у чињеници да секуларизам заправо функционише на основу старих религијских матрица. Својство је ових матрица да су у суштини тоталитарне, те због тога нужно изазивају реакције противљења. С друге стране, секуларне религијске матрице имају за противнике и друге религијске матрице, што такође потенцијално генерише сукобе. Постсекуларизам има за циљ да ублажи тоталитарни карактер секуларне доктрине, при чему и даље инсистира на превођењу религијског дискурса у сопствени. Овакав помак јесте напредак, али не довољан, пошто толерантност не може заиста да буде заснована на прихватању једног идеолошког кључа.

Habermas’ thesis on post-secularism was born out of the partial failure of success of the western democratic societies to implement secular values. The main question is – is that failure result of the fact that secularism in fact works in old religious matrices? The characteristic of these matrices is that they’re basically totalitarian, so that they necessarily spark reactions of resistance. On the other hand, the secular religious matrices have other religious matrices as enemies, which potentially generates conflict. Postsecularism has the goal to alleviate the totalitarian character of the secular doctrine, while it still insists on “translating” the religious discourse into its own. This is progress, but it’s not big enough, since tolerance cannot really be based upon the acceptance of an ideological key.