Појам вере (πιστις) у „Првој посланици Коринћанима” Св. Климента Римског

Abstract

Прва посланица Коринћанима Св. Климента Римског један је од најстаријих патристичких списа из опуса хришћанске књижев- ности и одражава разноврсну теолошку и културолошку тематику у турбулентном прелазном периоду из апостолске у постапостолску епоху древног хришћанства. Повод за настајање списа били су немири у коринтској заједници хришћана изазвани нелегитимним свргавањем неколико тамошњих презвитера. У свом писму аутор непосредно повезује тему поштовања еклисијалне структуре и јерархијског поретка са темом аутентичне вере. У овом контексту, у овом раду представљено је ранохришћанско повезивање вере (πίστις) са специфичним етосом који аутор Посланице илуструје егзегезом парадигматичних старозаветних и новозаветних текстова. Разрешење конфликта, што представља превасходни Климентов циљ, реконструише се истраживањем начина на који он повезује појам вере с деловањем, односно практичним испољавањем које има своје социолошке, а не само индивидуалне и интроспективне конотације.

The First Epistle to the Corinthians of St Clement of Rome is one of the most ancient patristic documents from the body of texts of Christian literature. It reflects diversified theological and cultural issues from the turbulent transitional period, from the apostolic to the post-apostolic era of the primitive Christianity. What triggered the writing of the epistle was the unrest and upheaval in the Corinthian community of Christians caused by the illegitimate deposal of some of the local presbyters. In the epistle, the subject of respect for the ecclesial structures and the hierarchical order is directly connected to the notion of the authentic faith. In this context, the present paper offers a presentation of an early Christian attitude of connecting the faith (πίστις) with a distinct ethos which the author of the Epistle illustrates by means of exegesis of paradigmatic Old and New Testament texts. The resolution of conflict, which is Clement’s primary goal, is reconstructed by means of examining his mode of combining the faith with works or with practical manifestation which implies sociological and not merely individual and intro­spective connotations. A faith put in practice should unequivocally be manifested by the strive for concord and peace, by a practice of humility, gentleness, hospitality, obedience, and other virtues which build cohesion, instead of destruction, in the community of Christians. A contribution of the present paper is to be found mainly in the analysis of Clements’s theological interpretation of tension between faith and works which was prominent in the earliest New Testament and Patristic writings, but also in the contemporary theological thought as well.