TY  - JOUR
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/371
AB  - Сабор у Арлу 314. године био је покушај да се Црква суочи са последицама прогона хришћана у западној Европи и Проконзуларној Африци почетком IV века. Сабор је донео двадесет два канона, од којих 14. побуђује највећу позорност. Овај канон легитимизује службене записнике вођене током процеса ислеђивања хришћана које су водили прогонитељи као критеријум који Црква користи приликом одлучивања о црквеном статусу оних који су преживели прогон сходно њиховом држању приликом мучења. Канон приступа документима римске администрације са осећајем потпуног поверења не проблематизујући њихово службено порекло. Само је ауторитет цара Константина, као сазивача и покровитеља овог сабора, могао бити гарант веродостојности ових службених записника. У овом раду тематизујемо легитимност и употребу пресуда, решења, процесних одлука, форензичких истраживања и вештачења државних судских институција у савременом црквеносудском поступку.
AB  - The ecclesiastical Council of Arles 314th was an attempt to face the consequences of the persecution of Christians in Western Europe and Proconsular Africa at the beginning of the 4th century. The Council passed twenty-two canons, the fourteenth of which attracts the most attention. This canon legitimizes the official records kept during the process of investigating Christians, led by the persecutors, as a criterion used by the Church when deciding on the ecclesiastical status of those who survived the persecution, according to their behaviour during the torture. Canon approaches the documents of the Roman administration with a sense of complete trust without problematizing their official origin. Only the authority of Emperor Constantine, as convener and patron of this Council, could guarantee the authenticity of these official minutes. In this paper, we analyze the legitimacy of using judgments, solutions, procedural decisions, forensic research, and the expertise of state judicial institutions in modern ecclesial court proceedings.
PB  - Београд : Православни богословски факултет Универзитета
T2  - Богословље
T1  - Канон 14. Сабора у Арлу из 314. године у контексту савременог црквеносудског поступка
T1  - The Canon 14th of the Council of Arles 314th in the Context of Contemporary Ecclesiastical Judicial Procedure
EP  - 37
IS  - 1
SP  - 23
VL  - 83
DO  - 10.18485/bogoslovlje.2024.83.1.2
ER  - 

@article{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2024",
abstract = "Сабор у Арлу 314. године био је покушај да се Црква суочи са последицама прогона хришћана у западној Европи и Проконзуларној Африци почетком IV века. Сабор је донео двадесет два канона, од којих 14. побуђује највећу позорност. Овај канон легитимизује службене записнике вођене током процеса ислеђивања хришћана које су водили прогонитељи као критеријум који Црква користи приликом одлучивања о црквеном статусу оних који су преживели прогон сходно њиховом држању приликом мучења. Канон приступа документима римске администрације са осећајем потпуног поверења не проблематизујући њихово службено порекло. Само је ауторитет цара Константина, као сазивача и покровитеља овог сабора, могао бити гарант веродостојности ових службених записника. У овом раду тематизујемо легитимност и употребу пресуда, решења, процесних одлука, форензичких истраживања и вештачења државних судских институција у савременом црквеносудском поступку., The ecclesiastical Council of Arles 314th was an attempt to face the consequences of the persecution of Christians in Western Europe and Proconsular Africa at the beginning of the 4th century. The Council passed twenty-two canons, the fourteenth of which attracts the most attention. This canon legitimizes the official records kept during the process of investigating Christians, led by the persecutors, as a criterion used by the Church when deciding on the ecclesiastical status of those who survived the persecution, according to their behaviour during the torture. Canon approaches the documents of the Roman administration with a sense of complete trust without problematizing their official origin. Only the authority of Emperor Constantine, as convener and patron of this Council, could guarantee the authenticity of these official minutes. In this paper, we analyze the legitimacy of using judgments, solutions, procedural decisions, forensic research, and the expertise of state judicial institutions in modern ecclesial court proceedings.",
publisher = "Београд : Православни богословски факултет Универзитета",
journal = "Богословље",
title = "Канон 14. Сабора у Арлу из 314. године у контексту савременог црквеносудског поступка, The Canon 14th of the Council of Arles 314th in the Context of Contemporary Ecclesiastical Judicial Procedure",
pages = "37-23",
number = "1",
volume = "83",
doi = "10.18485/bogoslovlje.2024.83.1.2"
}

Деврња, З.. (2024). Канон 14. Сабора у Арлу из 314. године у контексту савременог црквеносудског поступка. in Богословље
Београд : Православни богословски факултет Универзитета., 83(1), 23-37.
https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2024.83.1.2

Деврња З. Канон 14. Сабора у Арлу из 314. године у контексту савременог црквеносудског поступка. in Богословље. 2024;83(1):23-37.
doi:10.18485/bogoslovlje.2024.83.1.2 .

Деврња, Зоран, "Канон 14. Сабора у Арлу из 314. године у контексту савременог црквеносудског поступка" in Богословље, 83, no. 1 (2024):23-37,
https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2024.83.1.2 . .

TY  - JOUR
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/369
AB  - Циљ овог рада је да се укаже на процесе који су почели пре једног столећа, а који у потпуности мењају савремени лик Православне цркве. Једна патријаршија, првенствујућа у части, покушава себе да наметне за јединог тумача предања и теолошких наратива, као и да промени канонско устројство и елисијални идентитет свих других аутокефалних Православних цркава. Наведени процеси су део глобалних геополитичких промена, а ток стварности говори и да су синхронизовани из истог центра моћи и политичког одлучивања, као и узајамно компатибилни и допуњујући. То нам говори да су међусобни односи Православних цркава у кризи која се чини пројектованом и вођеном у циљу лакшег и свеобухватнијег интервенисања у простору самопоимања православних народа и испољавања њиховог еклисијалног, националног, етичког и политичког идентитета.
AB  - This paper points to processes that have been going on for a century and aim to change the modern image of the Orthodox Church. One patriarchy, the first in honour, is trying to impose itself as the supreme interpreter of traditions and theological narratives, as well as to change the canonical structure and ecclesial identity of all other autocephalous Orthodox Churches. The prehistory of the devastating processes starts with the restoration of national and church self-consciousness in the 19th century in the Balkans, which led to the emergence of the brainchild of restoring the autocephalous status of church communities in the liberated territories. The procedures for church independence were not initially approved by the Patriarchate of Constantinople. The leading patriarchate in honour, faced with the actual church situation on the Balkan Peninsula, confirmed the independence of the Athens Archdiocese and the Metropolitanate of Belgrade in the second half of the 19th century. However, the 20th century brought massive changes.
PB  - Београд : Институт за политичке студије
T2  - Национални интерес
T1  - Православна Црква у раљама актуелних глобалних геополитичких промена
T1  - The Orthodox Church in the Jaws of Actual Global Geopolitical Changes
EP  - 49
IS  - 1
SP  - 29
VL  - 47
DO  - 10.5937/nint47-47832
ER  - 

@article{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2024",
abstract = "Циљ овог рада је да се укаже на процесе који су почели пре једног столећа, а који у потпуности мењају савремени лик Православне цркве. Једна патријаршија, првенствујућа у части, покушава себе да наметне за јединог тумача предања и теолошких наратива, као и да промени канонско устројство и елисијални идентитет свих других аутокефалних Православних цркава. Наведени процеси су део глобалних геополитичких промена, а ток стварности говори и да су синхронизовани из истог центра моћи и политичког одлучивања, као и узајамно компатибилни и допуњујући. То нам говори да су међусобни односи Православних цркава у кризи која се чини пројектованом и вођеном у циљу лакшег и свеобухватнијег интервенисања у простору самопоимања православних народа и испољавања њиховог еклисијалног, националног, етичког и политичког идентитета., This paper points to processes that have been going on for a century and aim to change the modern image of the Orthodox Church. One patriarchy, the first in honour, is trying to impose itself as the supreme interpreter of traditions and theological narratives, as well as to change the canonical structure and ecclesial identity of all other autocephalous Orthodox Churches. The prehistory of the devastating processes starts with the restoration of national and church self-consciousness in the 19th century in the Balkans, which led to the emergence of the brainchild of restoring the autocephalous status of church communities in the liberated territories. The procedures for church independence were not initially approved by the Patriarchate of Constantinople. The leading patriarchate in honour, faced with the actual church situation on the Balkan Peninsula, confirmed the independence of the Athens Archdiocese and the Metropolitanate of Belgrade in the second half of the 19th century. However, the 20th century brought massive changes.",
publisher = "Београд : Институт за политичке студије",
journal = "Национални интерес",
title = "Православна Црква у раљама актуелних глобалних геополитичких промена, The Orthodox Church in the Jaws of Actual Global Geopolitical Changes",
pages = "49-29",
number = "1",
volume = "47",
doi = "10.5937/nint47-47832"
}

Деврња, З.. (2024). Православна Црква у раљама актуелних глобалних геополитичких промена. in Национални интерес
Београд : Институт за политичке студије., 47(1), 29-49.
https://doi.org/10.5937/nint47-47832

Деврња З. Православна Црква у раљама актуелних глобалних геополитичких промена. in Национални интерес. 2024;47(1):29-49.
doi:10.5937/nint47-47832 .

Деврња, Зоран, "Православна Црква у раљама актуелних глобалних геополитичких промена" in Национални интерес, 47, no. 1 (2024):29-49,
https://doi.org/10.5937/nint47-47832 . .

TY  - JOUR
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/368
AB  - Универзална декларација о људским правима сматра се једном од највећих интелектуалних и правних тековина савременог света. Њеним доношењем појединац први пут постаје субјект међународног права. Декларација свој антрополошки credo црпи из најбољих традиција природноправне школе мишљења. Будући да има огроман преображајни потенцијал, последице њеног доношења су оставиле дубок траг у животу савременог света. Вредности садржане у Декларацији побудиле су значајну пажњу хришћанских заједница и њихове теолошке мисли. Православна Црква се, кроз своје саборске институције, посланице својих поглавара и ставове својих теолога, различитим поводима изјашњавала о људским правима и њиховом значају за савремена друштва и верске заједнице у њима. Поред начелно афирмативног става православни су се и критички односили према феномену људских права доводећи у питање њихову пренаглашену антропоцентричност, упитну културолошку и вредносну инклузивност, нејасну универзалност, недовољно дефинисан принцип њихове недељивости и очекиване сврсисходности.
AB  - The Universal Declaration of Human Rights is one of the most significant achievements of the modern world. The mentioned document contributes an individual becomes a subject of international law for the first time. This Declaration draws its anthropological attitude from the best traditions of the Natural-law school of thought. The consequences of its adoption have left a deep mark on the modern world, owing to its powerful social transformative potential. The Declaration's values drew a lot of attention from Christian communities and their theological thought. Throughout its conciliar institutions, the epistles of its leaders, and the statements of its theologians, the Orthodox Churches have declared themselves committed to human rights. They have stressed the importance of human rights for contemporary societies and the religious communities in them. In addition to the generally affirmative approach, the Orthodox communities often took a critical attitude towards human rights, questioning their overemphasized anthropocentric narrowness, questionable cultural and value inclusivity, unclear universality, and insufficiently defined principles of their indivisibility and expected expediency.
PB  - Центар за црквене студије, Ниш
T2  - Црквене студије
T1  - Универзализам Универзалне декларације о људским правима : богословска перспектива
T1  - Universality of the Universal Declaration of Human Rights : A Theological Perspective
EP  - 448
SP  - 433
VL  - 21
DO  - 10.18485/ccs_cs.2024.21.21.28
ER  - 

@article{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2024",
abstract = "Универзална декларација о људским правима сматра се једном од највећих интелектуалних и правних тековина савременог света. Њеним доношењем појединац први пут постаје субјект међународног права. Декларација свој антрополошки credo црпи из најбољих традиција природноправне школе мишљења. Будући да има огроман преображајни потенцијал, последице њеног доношења су оставиле дубок траг у животу савременог света. Вредности садржане у Декларацији побудиле су значајну пажњу хришћанских заједница и њихове теолошке мисли. Православна Црква се, кроз своје саборске институције, посланице својих поглавара и ставове својих теолога, различитим поводима изјашњавала о људским правима и њиховом значају за савремена друштва и верске заједнице у њима. Поред начелно афирмативног става православни су се и критички односили према феномену људских права доводећи у питање њихову пренаглашену антропоцентричност, упитну културолошку и вредносну инклузивност, нејасну универзалност, недовољно дефинисан принцип њихове недељивости и очекиване сврсисходности., The Universal Declaration of Human Rights is one of the most significant achievements of the modern world. The mentioned document contributes an individual becomes a subject of international law for the first time. This Declaration draws its anthropological attitude from the best traditions of the Natural-law school of thought. The consequences of its adoption have left a deep mark on the modern world, owing to its powerful social transformative potential. The Declaration's values drew a lot of attention from Christian communities and their theological thought. Throughout its conciliar institutions, the epistles of its leaders, and the statements of its theologians, the Orthodox Churches have declared themselves committed to human rights. They have stressed the importance of human rights for contemporary societies and the religious communities in them. In addition to the generally affirmative approach, the Orthodox communities often took a critical attitude towards human rights, questioning their overemphasized anthropocentric narrowness, questionable cultural and value inclusivity, unclear universality, and insufficiently defined principles of their indivisibility and expected expediency.",
publisher = "Центар за црквене студије, Ниш",
journal = "Црквене студије",
title = "Универзализам Универзалне декларације о људским правима : богословска перспектива, Universality of the Universal Declaration of Human Rights : A Theological Perspective",
pages = "448-433",
volume = "21",
doi = "10.18485/ccs_cs.2024.21.21.28"
}

Деврња, З.. (2024). Универзализам Универзалне декларације о људским правима : богословска перспектива. in Црквене студије
Центар за црквене студије, Ниш., 21, 433-448.
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.28

Деврња З. Универзализам Универзалне декларације о људским правима : богословска перспектива. in Црквене студије. 2024;21:433-448.
doi:10.18485/ccs_cs.2024.21.21.28 .

Деврња, Зоран, "Универзализам Универзалне декларације о људским правима : богословска перспектива" in Црквене студије, 21 (2024):433-448,
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.28 . .

TY  - JOUR
AU  - Tatalović, Vladan
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/364
AB  - The paper presents the rhetorical aspects of Johannine literature and shows the countercultural character of the community that produced it. Although different in genre, content and scope, the Gospels, the three Epistles and the Book of Revelation exude the same countercultural mechanism. To recognise these mechanisms on the literary level, the first part of the paper shows the impulses of countercultural interaction with the audiences. They are marked as a confrontation with religious and political authorities. Being in constant conflict with the Jewish synagogue and God-defying structures of the Greco-Roman world, the Johannine community built its own world. This world is legitimised as countercultural, i.e. constructed in opposition to the prevailing social structures and cultural practices. René Girard's anthropological concept of the scapegoat serves to observe the countercultural basis of Johannine Christianity, which is contained in the Christological symbol of the lamb. In the second part of the paper, examples of the operation of the countercultural mechanism are listed, and how it reshapes cultural practices and social structures is shown. The Johannine motifs of love and sacrifice are crucial in this process. Finally, the paper's conclusion briefly discusses the potential of the countercultural contribution of Johannine literature to Christianity and contemporary society.
AB  - Radom se prezentuju retorički aspekti Jovanovske književnosti i pokazuje se kontrakulturni karakter zajednice koja ju je proizvela. Iako različitog žanra, sadržine i obima, Evanđelje, tri poslanice i Knjiga otkrivenja odišu istim kontrakulturnim mehanizmom. U cilju prepoznavanja ovog mehanizama na literarnom planu, u prvom delu rada se pokazuju impulsi kontrakulturne interakcije sa auditorijumima. Oni su označeni kao konfrontacija sa religijskim i političkim autoritetima. Nalazeći se u stalnom sukobu sa jevrejskom sinagogom i bogoprotivnim strukturama grčko-rimskog sveta, Jovanovska zajednica je izgradila sopstveni svet. Budući konstruisan u suprotnosti sa vladajućim društvenim strukturama i kulturnim praksama, ovaj svet se legitimiše kao kontrakulturni. Antropološki koncept žrtvenog jarca Renea Žirara služi uočavanju kontrakulturnog temelja Jovanovskog hrišćanstva, koji je sadržan u hristološkom simbolu jagnjeta. U drugom delu rada navedeni su primeri delovanja kontrakulturnog mehanizma i pokazani su načini na koje on preoblikuje kulturne prakse i društvene strukture. Jovanovski motivi ljubavi i žrtve pokazuju se ključnim u ovom procesu. Zaključkom su, konačno, diskutovani potencijali kontrakulturnog doprinosa Jovanovske književnosti hrišćanstvu i time savremenom društvu.
PB  - Novi Sad : Kultura – Polis
T2  - Kultura polisa
T1  - Countercultural Character of Johannine Christianity
T1  - Kontrakulturni karakter Jovanovskog hrišćanstva
EP  - 17
SP  - 1
VL  - 21
DO  - 10.51738/Kpolisa2024.21.1r.1t
ER  - 

@article{
author = "Tatalović, Vladan",
year = "2024",
abstract = "The paper presents the rhetorical aspects of Johannine literature and shows the countercultural character of the community that produced it. Although different in genre, content and scope, the Gospels, the three Epistles and the Book of Revelation exude the same countercultural mechanism. To recognise these mechanisms on the literary level, the first part of the paper shows the impulses of countercultural interaction with the audiences. They are marked as a confrontation with religious and political authorities. Being in constant conflict with the Jewish synagogue and God-defying structures of the Greco-Roman world, the Johannine community built its own world. This world is legitimised as countercultural, i.e. constructed in opposition to the prevailing social structures and cultural practices. René Girard's anthropological concept of the scapegoat serves to observe the countercultural basis of Johannine Christianity, which is contained in the Christological symbol of the lamb. In the second part of the paper, examples of the operation of the countercultural mechanism are listed, and how it reshapes cultural practices and social structures is shown. The Johannine motifs of love and sacrifice are crucial in this process. Finally, the paper's conclusion briefly discusses the potential of the countercultural contribution of Johannine literature to Christianity and contemporary society., Radom se prezentuju retorički aspekti Jovanovske književnosti i pokazuje se kontrakulturni karakter zajednice koja ju je proizvela. Iako različitog žanra, sadržine i obima, Evanđelje, tri poslanice i Knjiga otkrivenja odišu istim kontrakulturnim mehanizmom. U cilju prepoznavanja ovog mehanizama na literarnom planu, u prvom delu rada se pokazuju impulsi kontrakulturne interakcije sa auditorijumima. Oni su označeni kao konfrontacija sa religijskim i političkim autoritetima. Nalazeći se u stalnom sukobu sa jevrejskom sinagogom i bogoprotivnim strukturama grčko-rimskog sveta, Jovanovska zajednica je izgradila sopstveni svet. Budući konstruisan u suprotnosti sa vladajućim društvenim strukturama i kulturnim praksama, ovaj svet se legitimiše kao kontrakulturni. Antropološki koncept žrtvenog jarca Renea Žirara služi uočavanju kontrakulturnog temelja Jovanovskog hrišćanstva, koji je sadržan u hristološkom simbolu jagnjeta. U drugom delu rada navedeni su primeri delovanja kontrakulturnog mehanizma i pokazani su načini na koje on preoblikuje kulturne prakse i društvene strukture. Jovanovski motivi ljubavi i žrtve pokazuju se ključnim u ovom procesu. Zaključkom su, konačno, diskutovani potencijali kontrakulturnog doprinosa Jovanovske književnosti hrišćanstvu i time savremenom društvu.",
publisher = "Novi Sad : Kultura – Polis",
journal = "Kultura polisa",
title = "Countercultural Character of Johannine Christianity, Kontrakulturni karakter Jovanovskog hrišćanstva",
pages = "17-1",
volume = "21",
doi = "10.51738/Kpolisa2024.21.1r.1t"
}

Tatalović, V.. (2024). Countercultural Character of Johannine Christianity. in Kultura polisa
Novi Sad : Kultura – Polis., 21, 1-17.
https://doi.org/10.51738/Kpolisa2024.21.1r.1t

Tatalović V. Countercultural Character of Johannine Christianity. in Kultura polisa. 2024;21:1-17.
doi:10.51738/Kpolisa2024.21.1r.1t .

Tatalović, Vladan, "Countercultural Character of Johannine Christianity" in Kultura polisa, 21 (2024):1-17,
https://doi.org/10.51738/Kpolisa2024.21.1r.1t . .

TY  - JOUR
AU  - Таталовић, Владан
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/313
AB  - Радом се истражује улога израза ὁυἱὸςτοῦἀνθρώπου у Еванђељу по Марку. У првом делу рада дата су методолошка полазишта и размотрени правци у откривању значења која су непосредно претходила делатности Исуса Христа и настанку најстаријег синоптичког текста. У другом делу испитане су изреке еванђеља које садрже истраживани израз. Оне су подељене према опису активности Сина Човечијег у три групе: есхатолошке, страдално-васкрсне и земаљске. Радом се показује да истраживање улоге израза ὁυἱὸςτοῦἀνθρώπου у једном канонском еванђељу не може бити исправно изведено без уважавања његове приповедне равни, односно да овај израз има битну улогу у Марковом приповедању о Исусу Христу, Божијем Сину (1,1).
AB  - This article presents an investigation of the role of the expression ὁυἱὸς τοῦἀνθρώπου in the Gospel of Mark. In the first part of the article, the methodological starting points are given, and the directions in the detection of meanings that immediatelypreceded the activity of Jesus Christ, that is, the writing of the oldest synoptic text, are discussed. The second part examines the Gospel's sayings containing the researched expression. According to the description of the activities  of  the  Son  of  Man,  they  are  divided  into  three  groups:  eschatological,  suffering-resurrection, and earthly. Intertextual relations within each group were studied with biblical and intertestamental literature, mostly apocalyptic. The research shows that the examination of the role  of  the  expression ὁυἱὸς  τοῦἀνθρώπου  in  one  canonical  gospel  cannot  be  performed correctly if it remains only at this level, that is, if its narrative level is not taken into account. The article's conclusion states that this expression is essential in Mark's pragmatic narrative about Jesus Christ, the Son of God (1, 1). Supported by the apocalyptic tradition about the Son of man, the  Gospel  provides  a  unique  interpretation  of  God's  sonship  in  Jesus  Christ  (cf.  14,  62).  It addresses the readers as sons of men(cf. 3, 28)or those who learn and participate in the path of the unique Messiah, the Son of God.
PB  - Центар за црквене студије, Ниш
T2  - Црквене студије
T1  - „Са десне стране силе” (Мк 14, 62): израз син човечији (ο υιος του ανθρωπου) у Еванђељу по Марку
T1  - ‘At the Right Hand of the Power’ (Mk 14, 62): the Expression Son of Man (ο υιοσ του ανθρωπου) in the Gospel of Mark
EP  - 51
IS  - 21
SP  - 33
VL  - 21
DO  - 10.18485/ccs_cs.2024.21.21.2
UR  - conv_5082
ER  - 

@article{
author = "Таталовић, Владан",
year = "2024",
abstract = "Радом се истражује улога израза ὁυἱὸςτοῦἀνθρώπου у Еванђељу по Марку. У првом делу рада дата су методолошка полазишта и размотрени правци у откривању значења која су непосредно претходила делатности Исуса Христа и настанку најстаријег синоптичког текста. У другом делу испитане су изреке еванђеља које садрже истраживани израз. Оне су подељене према опису активности Сина Човечијег у три групе: есхатолошке, страдално-васкрсне и земаљске. Радом се показује да истраживање улоге израза ὁυἱὸςτοῦἀνθρώπου у једном канонском еванђељу не може бити исправно изведено без уважавања његове приповедне равни, односно да овај израз има битну улогу у Марковом приповедању о Исусу Христу, Божијем Сину (1,1)., This article presents an investigation of the role of the expression ὁυἱὸς τοῦἀνθρώπου in the Gospel of Mark. In the first part of the article, the methodological starting points are given, and the directions in the detection of meanings that immediatelypreceded the activity of Jesus Christ, that is, the writing of the oldest synoptic text, are discussed. The second part examines the Gospel's sayings containing the researched expression. According to the description of the activities  of  the  Son  of  Man,  they  are  divided  into  three  groups:  eschatological,  suffering-resurrection, and earthly. Intertextual relations within each group were studied with biblical and intertestamental literature, mostly apocalyptic. The research shows that the examination of the role  of  the  expression ὁυἱὸς  τοῦἀνθρώπου  in  one  canonical  gospel  cannot  be  performed correctly if it remains only at this level, that is, if its narrative level is not taken into account. The article's conclusion states that this expression is essential in Mark's pragmatic narrative about Jesus Christ, the Son of God (1, 1). Supported by the apocalyptic tradition about the Son of man, the  Gospel  provides  a  unique  interpretation  of  God's  sonship  in  Jesus  Christ  (cf.  14,  62).  It addresses the readers as sons of men(cf. 3, 28)or those who learn and participate in the path of the unique Messiah, the Son of God.",
publisher = "Центар за црквене студије, Ниш",
journal = "Црквене студије",
title = "„Са десне стране силе” (Мк 14, 62): израз син човечији (ο υιος του ανθρωπου) у Еванђељу по Марку, ‘At the Right Hand of the Power’ (Mk 14, 62): the Expression Son of Man (ο υιοσ του ανθρωπου) in the Gospel of Mark",
pages = "51-33",
number = "21",
volume = "21",
doi = "10.18485/ccs_cs.2024.21.21.2",
url = "conv_5082"
}

Таталовић, В.. (2024). „Са десне стране силе” (Мк 14, 62): израз син човечији (ο υιος του ανθρωπου) у Еванђељу по Марку. in Црквене студије
Центар за црквене студије, Ниш., 21(21), 33-51.
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.2
conv_5082

Таталовић В. „Са десне стране силе” (Мк 14, 62): израз син човечији (ο υιος του ανθρωπου) у Еванђељу по Марку. in Црквене студије. 2024;21(21):33-51.
doi:10.18485/ccs_cs.2024.21.21.2
conv_5082 .

Таталовић, Владан, "„Са десне стране силе” (Мк 14, 62): израз син човечији (ο υιος του ανθρωπου) у Еванђељу по Марку" in Црквене студије, 21, no. 21 (2024):33-51,
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.2 .,
conv_5082 .

TY  - CONF
AU  - Ранковић, Зоран
AU  - Аћимовић, Маја
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/330
AB  - Током година, библиотеке и архиви све више преводе рукописе у дигитални формат. Иновативне технологије које се користе у процесу дигитализације показале су се као кључне у заштити и презентацији националног културног наслеђа. Из тог разлога оне су од виталног значаја и треба их користити. Дигитализација вредне националне библиотечке и архивске грађе пружа могућности за њихово дуготрајно чување, промоцију, брз и лак приступ широј публици и истраживачима, чиме се омогућавају услови за квалитетно даље проучавање. Како су специфичности истраживања библиотечких и архивских фондова ограничене временом и простором, управо дигитализацијом таквог материјала обезбеђено је да се временски оквири продуже, услови рада поједноставе и тако омогуће евентуалне промене првобитно уочених утисака истраживача током истраживања. Претпоставља се да је у библиотечким фондовима широм света сачувано неколико хиљада српских средњовековних рукописа и још више архивске грађе. У овом раду биће приказана теренска искуства у дигитализацији српских средњовековних рукописа и њихови дугорочни циљеви. Такође, указаће се на могућности презентовања дигиталних записа културног наслеђа Србије сачуваног широм света.
AB  - Over the years, libraries and archives have increasingly translated manuscripts into digital format. Innovative technologies employed in the process have proven to be crucial in the protection and presentation of national cultural heritage is vital, and they should be used. Digitization of valuable national library and archive materials provides opportunities for long-term preservation, promotion, and quick and facilitated access to the general audience and researchers, thus enabling further study. It is assumed that several thousand Serbian medieval manuscripts and even larger archival materials are preserved in library funds worldwide. The specifics of research in library collections are confined by time and space. However, with the digitization of such material, time frames are extended, simplified, and allow the changes of the initially perceived impressions during the research. 
This paper will present fieldwork experiences in the digitization of Serbian medieval manuscripts and their long-term goals. Also, it will show up on the opportunities of presenting digital records of the cultural heritage of Serbia preserved around the world.
PB  - Београд : Православни богословски факултет Универзитета
C3  - Српска теологија у двадесетом веку : истраживачки проблеми и резултати
T1  - Средњовековна српска библиотечка и архивска грађа: теренско истраживање и дигитализација
T1  - Medieval Serbian Library and Archival Materials: Field Research and Digitization
EP  - 66
IS  - 21
SP  - 55
DO  - 10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.4
ER  - 

@conference{
author = "Ранковић, Зоран and Аћимовић, Маја",
year = "2024",
abstract = "Током година, библиотеке и архиви све више преводе рукописе у дигитални формат. Иновативне технологије које се користе у процесу дигитализације показале су се као кључне у заштити и презентацији националног културног наслеђа. Из тог разлога оне су од виталног значаја и треба их користити. Дигитализација вредне националне библиотечке и архивске грађе пружа могућности за њихово дуготрајно чување, промоцију, брз и лак приступ широј публици и истраживачима, чиме се омогућавају услови за квалитетно даље проучавање. Како су специфичности истраживања библиотечких и архивских фондова ограничене временом и простором, управо дигитализацијом таквог материјала обезбеђено је да се временски оквири продуже, услови рада поједноставе и тако омогуће евентуалне промене првобитно уочених утисака истраживача током истраживања. Претпоставља се да је у библиотечким фондовима широм света сачувано неколико хиљада српских средњовековних рукописа и још више архивске грађе. У овом раду биће приказана теренска искуства у дигитализацији српских средњовековних рукописа и њихови дугорочни циљеви. Такође, указаће се на могућности презентовања дигиталних записа културног наслеђа Србије сачуваног широм света., Over the years, libraries and archives have increasingly translated manuscripts into digital format. Innovative technologies employed in the process have proven to be crucial in the protection and presentation of national cultural heritage is vital, and they should be used. Digitization of valuable national library and archive materials provides opportunities for long-term preservation, promotion, and quick and facilitated access to the general audience and researchers, thus enabling further study. It is assumed that several thousand Serbian medieval manuscripts and even larger archival materials are preserved in library funds worldwide. The specifics of research in library collections are confined by time and space. However, with the digitization of such material, time frames are extended, simplified, and allow the changes of the initially perceived impressions during the research. 
This paper will present fieldwork experiences in the digitization of Serbian medieval manuscripts and their long-term goals. Also, it will show up on the opportunities of presenting digital records of the cultural heritage of Serbia preserved around the world.",
publisher = "Београд : Православни богословски факултет Универзитета",
journal = "Српска теологија у двадесетом веку : истраживачки проблеми и резултати",
title = "Средњовековна српска библиотечка и архивска грађа: теренско истраживање и дигитализација, Medieval Serbian Library and Archival Materials: Field Research and Digitization",
pages = "66-55",
number = "21",
doi = "10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.4"
}

Ранковић, З.,& Аћимовић, М.. (2024). Средњовековна српска библиотечка и архивска грађа: теренско истраживање и дигитализација. in Српска теологија у двадесетом веку : истраживачки проблеми и резултати
Београд : Православни богословски факултет Универзитета.(21), 55-66.
https://doi.org/10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.4

Ранковић З, Аћимовић М. Средњовековна српска библиотечка и архивска грађа: теренско истраживање и дигитализација. in Српска теологија у двадесетом веку : истраживачки проблеми и резултати. 2024;(21):55-66.
doi:10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.4 .

Ранковић, Зоран, Аћимовић, Маја, "Средњовековна српска библиотечка и архивска грађа: теренско истраживање и дигитализација" in Српска теологија у двадесетом веку : истраживачки проблеми и резултати, no. 21 (2024):55-66,
https://doi.org/10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.4 . .

TY  - CONF
AU  - Драгутиновић, Предраг
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/315
AB  - Глагол κατοπτρίζομαι у 2Кор 3,18 преводи се и тумачи тако да се њиме заправо изражава христолошко читање јудејског Писма (као у огледалу), а преображење које из тог акта произилази сагледава се као етичко преображење читаоца који у јудејском Писму открива Христа. Читајући јудејско Писмо кроз призму христологије, хришћани се преображавају тако што се уподобљавају Исусу Христу који је лик/икона Божја. Преображавање сопственог живота по лику Христовом значи пре свега спремност на страдање које води ка слави. Сагледавање Христове славе у Писму као у огледалу води ка унутрашњем преображењу хришћана у лик Христов.
AB  - The verb κατοπτρίζομαι in 2 Cor 3:18 is understood as a Christological reading of Jewish Scripture and the resulting transformation is seen as an ethical transformation. Reading the Scriptures Christologically, Christians are transformed by conforming themselves to Jesus, who is the image of God. Transforming one’s life according to the image of Christ gained from Scripture means first suffering with him in order to attain the doxa. To see the doxa of Christ in Scripture as in a mirror leads to an inner transformation of the reader into the image of Christ.
PB  - Београд : Православни богословски факултет Универзитета у Београду
C3  - Српска теологија у XX веку : истраживачки проблеми и резултати
T1  - Христолошко читање јудејског Писма у контексту ранохришћанске етике : Тумачење 2Кор 3,18
T1  - Christological Reading of the Jewish Scripture in the Frame of the Early Christian Ethics : An Interpretation of 2 Cor 3,18
T1  - Hristološko čitanje judejskog Pisma u kontekstu ranohrišćanske etike : Tumačenje 2Kor 3,18
EP  - 21
IS  - 21
SP  - 9
DO  - 10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.1
ER  - 

@conference{
author = "Драгутиновић, Предраг",
year = "2024",
abstract = "Глагол κατοπτρίζομαι у 2Кор 3,18 преводи се и тумачи тако да се њиме заправо изражава христолошко читање јудејског Писма (као у огледалу), а преображење које из тог акта произилази сагледава се као етичко преображење читаоца који у јудејском Писму открива Христа. Читајући јудејско Писмо кроз призму христологије, хришћани се преображавају тако што се уподобљавају Исусу Христу који је лик/икона Божја. Преображавање сопственог живота по лику Христовом значи пре свега спремност на страдање које води ка слави. Сагледавање Христове славе у Писму као у огледалу води ка унутрашњем преображењу хришћана у лик Христов., The verb κατοπτρίζομαι in 2 Cor 3:18 is understood as a Christological reading of Jewish Scripture and the resulting transformation is seen as an ethical transformation. Reading the Scriptures Christologically, Christians are transformed by conforming themselves to Jesus, who is the image of God. Transforming one’s life according to the image of Christ gained from Scripture means first suffering with him in order to attain the doxa. To see the doxa of Christ in Scripture as in a mirror leads to an inner transformation of the reader into the image of Christ.",
publisher = "Београд : Православни богословски факултет Универзитета у Београду",
journal = "Српска теологија у XX веку : истраживачки проблеми и резултати",
title = "Христолошко читање јудејског Писма у контексту ранохришћанске етике : Тумачење 2Кор 3,18, Christological Reading of the Jewish Scripture in the Frame of the Early Christian Ethics : An Interpretation of 2 Cor 3,18, Hristološko čitanje judejskog Pisma u kontekstu ranohrišćanske etike : Tumačenje 2Kor 3,18",
pages = "21-9",
number = "21",
doi = "10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.1"
}

Драгутиновић, П.. (2024). Христолошко читање јудејског Писма у контексту ранохришћанске етике : Тумачење 2Кор 3,18. in Српска теологија у XX веку : истраживачки проблеми и резултати
Београд : Православни богословски факултет Универзитета у Београду.(21), 9-21.
https://doi.org/10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.1

Драгутиновић П. Христолошко читање јудејског Писма у контексту ранохришћанске етике : Тумачење 2Кор 3,18. in Српска теологија у XX веку : истраживачки проблеми и резултати. 2024;(21):9-21.
doi:10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.1 .

Драгутиновић, Предраг, "Христолошко читање јудејског Писма у контексту ранохришћанске етике : Тумачење 2Кор 3,18" in Српска теологија у XX веку : истраживачки проблеми и резултати, no. 21 (2024):9-21,
https://doi.org/10.18485/pbf_srteoxx.2024.21.1 . .

TY  - JOUR
AU  - Божовић, Ненад
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/312
AB  - Помињање  поста  је  веома  присутно  у  Старом  Завету:  прва заповест у Едемском врту је заповест о посту; постили су Мојсије и Исус Навин, цареви и пророци. Основе хришћанског поста утемељене су у Старом Завету, али пуни смисао поста открива се тек у Новом Завету и Цркви. Имајући у виду речи светог апостола Павла који Стари Завет разумева као „педагога (васпитача) за Христа“ (Гал 3, 24), бројнастарозаветна места која говоре о посту (уздржању у исхрани или сталном избегавању неких намирница) можемо схватити као припрему Израиља за Оваплоћење, односно за сусрет са оваплоћеним Богом.Рад ће изложити најважнија старозаветна места која се тичу поста, обрадиће сажетоњихову новозаветну рецепцију и указаће на њихово схватање у оквиру патристичке, првенствено аскетске литературе. Притом, у раду  ће  се  посебна  пажња  посветити  улози  старозаветних  читања  током богослужбених  последовања  Великог  поста.  Циљ  рада  је  да  јасније  повеже старозаветне текстове са праксом поста у Православној Цркви. Основни приступи којима се обрађују поменуте теме крећу се у оквирима историјско-критичке методе и историје рецепције.
AB  - Fasting is mentioned extensively in the Old Testament. The first commandment in the Garden of Eden pertains to fasting, and both Moses and Joshua practiced fasting, as did kings and  prophets.  The  foundations  of  Christian  fasting  are  rooted  in  the  Old  Testament,  yet  the complete  significance  of  fasting  is  unveiled  in  the  New  Testament  and the  Church.  By considering the words of the Holy Apostle Paul, who regards the Old Testament as a "guardian (tutor) for Christ" (Gal 3:24), we can comprehend the numerous Old Testament passages that discuss fasting (refraining from food or consistent avoidance of specific foods) as a preparation of Israel for the Incarnation, that is, encountering the incarnate God. This paper will present the most significant Old Testament passages concerning fasting, briefly analyze their reception in the  New  Testament,  and  highlight  their  understanding  within  the  framework  of  patristic, predominantly ascetic literature. Furthermore, the paper will devote special attention to the role of Old Testament readings during the liturgical observances of the Great Lent. The objective of the paper is to establish a clearer connection between the Old Testament texts and the practice of fasting in the Orthodox Church. The primary approaches employed to address these topics are within the framework of the historical-critical method andreception history.
PB  - Центар за црквене студије, Ниш
T2  - Црквене студије
T1  - Старозаветне основе поста у Православној Цркви
T1  - Old Testament Foundations of Fasting in the Orthodox Church
EP  - 31
IS  - 21
SP  - 15
VL  - 21
DO  - 10.18485/ccs_cs.2024.21.21.1
UR  - conv_5056
ER  - 

@article{
author = "Божовић, Ненад",
year = "2024",
abstract = "Помињање  поста  је  веома  присутно  у  Старом  Завету:  прва заповест у Едемском врту је заповест о посту; постили су Мојсије и Исус Навин, цареви и пророци. Основе хришћанског поста утемељене су у Старом Завету, али пуни смисао поста открива се тек у Новом Завету и Цркви. Имајући у виду речи светог апостола Павла који Стари Завет разумева као „педагога (васпитача) за Христа“ (Гал 3, 24), бројнастарозаветна места која говоре о посту (уздржању у исхрани или сталном избегавању неких намирница) можемо схватити као припрему Израиља за Оваплоћење, односно за сусрет са оваплоћеним Богом.Рад ће изложити најважнија старозаветна места која се тичу поста, обрадиће сажетоњихову новозаветну рецепцију и указаће на њихово схватање у оквиру патристичке, првенствено аскетске литературе. Притом, у раду  ће  се  посебна  пажња  посветити  улози  старозаветних  читања  током богослужбених  последовања  Великог  поста.  Циљ  рада  је  да  јасније  повеже старозаветне текстове са праксом поста у Православној Цркви. Основни приступи којима се обрађују поменуте теме крећу се у оквирима историјско-критичке методе и историје рецепције., Fasting is mentioned extensively in the Old Testament. The first commandment in the Garden of Eden pertains to fasting, and both Moses and Joshua practiced fasting, as did kings and  prophets.  The  foundations  of  Christian  fasting  are  rooted  in  the  Old  Testament,  yet  the complete  significance  of  fasting  is  unveiled  in  the  New  Testament  and the  Church.  By considering the words of the Holy Apostle Paul, who regards the Old Testament as a "guardian (tutor) for Christ" (Gal 3:24), we can comprehend the numerous Old Testament passages that discuss fasting (refraining from food or consistent avoidance of specific foods) as a preparation of Israel for the Incarnation, that is, encountering the incarnate God. This paper will present the most significant Old Testament passages concerning fasting, briefly analyze their reception in the  New  Testament,  and  highlight  their  understanding  within  the  framework  of  patristic, predominantly ascetic literature. Furthermore, the paper will devote special attention to the role of Old Testament readings during the liturgical observances of the Great Lent. The objective of the paper is to establish a clearer connection between the Old Testament texts and the practice of fasting in the Orthodox Church. The primary approaches employed to address these topics are within the framework of the historical-critical method andreception history.",
publisher = "Центар за црквене студије, Ниш",
journal = "Црквене студије",
title = "Старозаветне основе поста у Православној Цркви, Old Testament Foundations of Fasting in the Orthodox Church",
pages = "31-15",
number = "21",
volume = "21",
doi = "10.18485/ccs_cs.2024.21.21.1",
url = "conv_5056"
}

Божовић, Н.. (2024). Старозаветне основе поста у Православној Цркви. in Црквене студије
Центар за црквене студије, Ниш., 21(21), 15-31.
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.1
conv_5056

Божовић Н. Старозаветне основе поста у Православној Цркви. in Црквене студије. 2024;21(21):15-31.
doi:10.18485/ccs_cs.2024.21.21.1
conv_5056 .

Божовић, Ненад, "Старозаветне основе поста у Православној Цркви" in Црквене студије, 21, no. 21 (2024):15-31,
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.1 .,
conv_5056 .

TY  - JOUR
AU  - Фемић Касапис, Јелена
AU  - Јовановић, Здравко
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/311
AB  - Суштина процеса усиновљења (υἱοθεσία) је измештање из сплета односа који су творили стари идентитет и улазак у нови сплет односа, у нови живот, који  дарује  нови  идентитет.  Појам  има  снажан  асоцијативни  потенцијал јерупечатљиво осликава нови живот који је хришћанима дарован у заједници Цркве, као и неопходност  да  се  верa примарно  изражава  у  односу на иницијатора усвојитељног процеса, на Оца Христовог. Иако се може препознати сродност са другим Павловим сотириолошким метафорама, појам „усиновљење“ је специфичан јер истиче бројне нове аспекте спасења. Примери који то најбоље илуструју су наглашавање есхатолошке димензије,  преображења  човековог  телесног  постојања,  космолошког  контекста метафоре, човековог посредништва између творевине и Бога, као и значаја човекове слободе  и  светотајинскoг  контекста  спасења.  Дијахронијски  континуитет  идеје усиновљења  као  идентитетског  појма  који  показује  сотириолошки  аспекат  кроз повезаност божанског и људског елемента сеже до митолошких времена.
AB  - The essence of the adoption(υἱοθεσία)process is displacement from the complex of relationships that formed the man’s old identity and entering into a new complex of relationships, into a new life, which gives a new identity. The term has a strong associativepotential because it impressively depicts the new life that is given to Christians in the community of the Church, as well as the necessity that faith is primarily expressed in relation to the initiator of the adoption process, the Father of Christ. Although affinities with Paul's other soteriological metaphors can be  recognized,  the  term  “adoption”  is  specific  because  it  highlights  many  new  aspects  of salvation. Examples that best illustrate this are the emphasis on the eschatological dimension, the transformation of man's bodily existence, the cosmological context of the metaphor, man's mediation  between  creation  and  God,  as  well  as  the  importance  of  man's  freedom  and  the sacramental context of salvation.The relationship between the divine and the human element in the act and action of adoption has been confirmed in the world, in creation, in distant times of human  history,  too.  The  term  thus  records  a  diachronic  existence.  Adoption  existed „at that time“. The idea of adoption is a fundamental identity-making concept in that, since antiquity, it combines the divine and human elements, mutatis mutandis, with a soteriological aspect.
PB  - Центар за црквене студије, Ниш
T2  - Црквене студије
T1  - „Усиновљење” (υἱοθεσία) извори, контекст и импликације Павлове сотириолошке метафоре
T1  - “Adoption” (υἱοθεσία) Sources, Context and Implications of Paul's Soteriological Metaphor
EP  - 65
IS  - 21
SP  - 53
VL  - 21
DO  - 10.18485/ccs_cs.2024.21.21.3
UR  - conv_5032
ER  - 

@article{
author = "Фемић Касапис, Јелена and Јовановић, Здравко",
year = "2024",
abstract = "Суштина процеса усиновљења (υἱοθεσία) је измештање из сплета односа који су творили стари идентитет и улазак у нови сплет односа, у нови живот, који  дарује  нови  идентитет.  Појам  има  снажан  асоцијативни  потенцијал јерупечатљиво осликава нови живот који је хришћанима дарован у заједници Цркве, као и неопходност  да  се  верa примарно  изражава  у  односу на иницијатора усвојитељног процеса, на Оца Христовог. Иако се може препознати сродност са другим Павловим сотириолошким метафорама, појам „усиновљење“ је специфичан јер истиче бројне нове аспекте спасења. Примери који то најбоље илуструју су наглашавање есхатолошке димензије,  преображења  човековог  телесног  постојања,  космолошког  контекста метафоре, човековог посредништва између творевине и Бога, као и значаја човекове слободе  и  светотајинскoг  контекста  спасења.  Дијахронијски  континуитет  идеје усиновљења  као  идентитетског  појма  који  показује  сотириолошки  аспекат  кроз повезаност божанског и људског елемента сеже до митолошких времена., The essence of the adoption(υἱοθεσία)process is displacement from the complex of relationships that formed the man’s old identity and entering into a new complex of relationships, into a new life, which gives a new identity. The term has a strong associativepotential because it impressively depicts the new life that is given to Christians in the community of the Church, as well as the necessity that faith is primarily expressed in relation to the initiator of the adoption process, the Father of Christ. Although affinities with Paul's other soteriological metaphors can be  recognized,  the  term  “adoption”  is  specific  because  it  highlights  many  new  aspects  of salvation. Examples that best illustrate this are the emphasis on the eschatological dimension, the transformation of man's bodily existence, the cosmological context of the metaphor, man's mediation  between  creation  and  God,  as  well  as  the  importance  of  man's  freedom  and  the sacramental context of salvation.The relationship between the divine and the human element in the act and action of adoption has been confirmed in the world, in creation, in distant times of human  history,  too.  The  term  thus  records  a  diachronic  existence.  Adoption  existed „at that time“. The idea of adoption is a fundamental identity-making concept in that, since antiquity, it combines the divine and human elements, mutatis mutandis, with a soteriological aspect.",
publisher = "Центар за црквене студије, Ниш",
journal = "Црквене студије",
title = "„Усиновљење” (υἱοθεσία) извори, контекст и импликације Павлове сотириолошке метафоре, “Adoption” (υἱοθεσία) Sources, Context and Implications of Paul's Soteriological Metaphor",
pages = "65-53",
number = "21",
volume = "21",
doi = "10.18485/ccs_cs.2024.21.21.3",
url = "conv_5032"
}

Фемић Касапис, Ј.,& Јовановић, З.. (2024). „Усиновљење” (υἱοθεσία) извори, контекст и импликације Павлове сотириолошке метафоре. in Црквене студије
Центар за црквене студије, Ниш., 21(21), 53-65.
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.3
conv_5032

Фемић Касапис Ј, Јовановић З. „Усиновљење” (υἱοθεσία) извори, контекст и импликације Павлове сотириолошке метафоре. in Црквене студије. 2024;21(21):53-65.
doi:10.18485/ccs_cs.2024.21.21.3
conv_5032 .

Фемић Касапис, Јелена, Јовановић, Здравко, "„Усиновљење” (υἱοθεσία) извори, контекст и импликације Павлове сотириолошке метафоре" in Црквене студије, 21, no. 21 (2024):53-65,
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.3 .,
conv_5032 .

TY  - JOUR
AU  - Каран, Драган
PY  - 2024
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/310
AB  - Списи митрополита пергамског Јована Зизијуласа имали су утицај на богословље у православним земљама, али и међуразличитим западним конфесијама. Митрополит  Јован Зизијулас истиче  да  је  његово  богословље  наставак  и  развој богословских праваца руских богослова које  је отац Георгије Флоровски назвао „неопатристичком синтезом“ које се огледало у потреби повратка богословљу древних Отаца Цркве. Богословље само по себи није скуп идеја и идејних конструкција, већ харизматска делатност у телу Цркве која служи преношењу, обнављању и очувању вере Цркве.  Сваки  вид  богословља  који  превиђа  његову  харизматску  улогу  представља индивидуално –интелектуални  рад  који  не  служи  свом  циљу,  а  то  је  изградња богочовечанског Тела Цркве.
AB  - The theological work of John Zizioulas the Metropolitan of Pergamon, according to his own words, is an extension of the theology of Father Georges Florovsky and his “neopatristic synthesis”. The main principle of the theology of the great Church Fathers is the testimony of faith of the Church and its authentic actualization which has for its goal the building up of the communal being of the Church. Any kind of a creative personal interpretation, based on the spirit of the times, for the purpose of the affirmation of theology, appears dangerous for the communal being of the Church. The concept of “personhood” and its interpretation by Metropolitan John Zizioulas represents a critical point which causes negative consequences in the field of church life, reflected, first of all, in everyday pastoral work.
PB  - Центар за црквене студије, Ниш
T2  - Црквене студије
T1  - Пастирске рефлексије богословља митрополита пергамског Јована Зизијуласа
T1  - Pastoral Reflection of the Theology of John Zizioulas the Metropolitan of Pergamon
EP  - 191
IS  - 21
SP  - 179
VL  - 21
DO  - 10.18485/ccs_cs.2024.21.21.11
UR  - conv_5065
ER  - 

@article{
author = "Каран, Драган",
year = "2024",
abstract = "Списи митрополита пергамског Јована Зизијуласа имали су утицај на богословље у православним земљама, али и међуразличитим западним конфесијама. Митрополит  Јован Зизијулас истиче  да  је  његово  богословље  наставак  и  развој богословских праваца руских богослова које  је отац Георгије Флоровски назвао „неопатристичком синтезом“ које се огледало у потреби повратка богословљу древних Отаца Цркве. Богословље само по себи није скуп идеја и идејних конструкција, већ харизматска делатност у телу Цркве која служи преношењу, обнављању и очувању вере Цркве.  Сваки  вид  богословља  који  превиђа  његову  харизматску  улогу  представља индивидуално –интелектуални  рад  који  не  служи  свом  циљу,  а  то  је  изградња богочовечанског Тела Цркве., The theological work of John Zizioulas the Metropolitan of Pergamon, according to his own words, is an extension of the theology of Father Georges Florovsky and his “neopatristic synthesis”. The main principle of the theology of the great Church Fathers is the testimony of faith of the Church and its authentic actualization which has for its goal the building up of the communal being of the Church. Any kind of a creative personal interpretation, based on the spirit of the times, for the purpose of the affirmation of theology, appears dangerous for the communal being of the Church. The concept of “personhood” and its interpretation by Metropolitan John Zizioulas represents a critical point which causes negative consequences in the field of church life, reflected, first of all, in everyday pastoral work.",
publisher = "Центар за црквене студије, Ниш",
journal = "Црквене студије",
title = "Пастирске рефлексије богословља митрополита пергамског Јована Зизијуласа, Pastoral Reflection of the Theology of John Zizioulas the Metropolitan of Pergamon",
pages = "191-179",
number = "21",
volume = "21",
doi = "10.18485/ccs_cs.2024.21.21.11",
url = "conv_5065"
}

Каран, Д.. (2024). Пастирске рефлексије богословља митрополита пергамског Јована Зизијуласа. in Црквене студије
Центар за црквене студије, Ниш., 21(21), 179-191.
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.11
conv_5065

Каран Д. Пастирске рефлексије богословља митрополита пергамског Јована Зизијуласа. in Црквене студије. 2024;21(21):179-191.
doi:10.18485/ccs_cs.2024.21.21.11
conv_5065 .

Каран, Драган, "Пастирске рефлексије богословља митрополита пергамског Јована Зизијуласа" in Црквене студије, 21, no. 21 (2024):179-191,
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2024.21.21.11 .,
conv_5065 .

TY  - JOUR
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/379
AB  - Беседа на гори представља јединствено духовно наслеђе које нема пандана у другим цивилизацијама и религијама. Духовна узвишеностњене поруке јесте кулминација Христове икономије спасења и њеног етичког и социјалног оваплоћења. Преображајна функција Беседе на гори је усмерена на целовиту промену социјалног и моралног кодекса старозаветних Јевреја са законске утемељености на њено обликовање око догађаја Христовог присуства у историји и на Његовој личности. Јављајући се у два интерпретативна вида код апостола Матеја и Луке ова особена духовно преображајна социјална и етичка метафора захвата широко у друштвену атмосферу античког света и дубоко у социјално ткиво урбаних заједница тог времена надахњујући генерације хришћана, како оне који су творили Цркву у првом, тако и оне који су њени чланови у двадесет и првом веку.
AB  - The Sermon on the Mount is a unique spiritual heritage that has no counterpart in other civilizations or religions. The spiritual sublimity of its message represents the culmination of Christ’s economy of salvation and its ethical and social embodiment. The transformative function of the Sermon on the Mount aims at the complete change of the social and moral code of the Old Testament Jews from a legal basis to its formation around the events of Christ’s presence in history and on His personality. Appearing in two interpretative forms in the writings of the apostles Matthew and Luke, this peculiar spiritually transforming social and ethical metaphor penetrates widely into the social atmosphere of the ancient world and deeply into the social fabric of urban communities of that time. Fundamentally imbued with the christocentric kerygma of the early Church, it inspires generations of Christians, as well as those who formed its ecclesial body in the 1st century and those who are its members in the 21st century.
PB  - Београд : Архиепископија београдско-карловачка
T2  - Теолошки погледи
T1  - Беседа на гори у Јеванђељу од Матеја и Луке и њене могуће црквено-теолошке последице
T1  - The Sermon on the Mount in the Gospel of Matthew and Luke and its possible Ecclesial and Legal Consequences
EP  - 212
IS  - 2
SP  - 193
VL  - LVI
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_379
ER  - 

@article{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2023",
abstract = "Беседа на гори представља јединствено духовно наслеђе које нема пандана у другим цивилизацијама и религијама. Духовна узвишеностњене поруке јесте кулминација Христове икономије спасења и њеног етичког и социјалног оваплоћења. Преображајна функција Беседе на гори је усмерена на целовиту промену социјалног и моралног кодекса старозаветних Јевреја са законске утемељености на њено обликовање око догађаја Христовог присуства у историји и на Његовој личности. Јављајући се у два интерпретативна вида код апостола Матеја и Луке ова особена духовно преображајна социјална и етичка метафора захвата широко у друштвену атмосферу античког света и дубоко у социјално ткиво урбаних заједница тог времена надахњујући генерације хришћана, како оне који су творили Цркву у првом, тако и оне који су њени чланови у двадесет и првом веку., The Sermon on the Mount is a unique spiritual heritage that has no counterpart in other civilizations or religions. The spiritual sublimity of its message represents the culmination of Christ’s economy of salvation and its ethical and social embodiment. The transformative function of the Sermon on the Mount aims at the complete change of the social and moral code of the Old Testament Jews from a legal basis to its formation around the events of Christ’s presence in history and on His personality. Appearing in two interpretative forms in the writings of the apostles Matthew and Luke, this peculiar spiritually transforming social and ethical metaphor penetrates widely into the social atmosphere of the ancient world and deeply into the social fabric of urban communities of that time. Fundamentally imbued with the christocentric kerygma of the early Church, it inspires generations of Christians, as well as those who formed its ecclesial body in the 1st century and those who are its members in the 21st century.",
publisher = "Београд : Архиепископија београдско-карловачка",
journal = "Теолошки погледи",
title = "Беседа на гори у Јеванђељу од Матеја и Луке и њене могуће црквено-теолошке последице, The Sermon on the Mount in the Gospel of Matthew and Luke and its possible Ecclesial and Legal Consequences",
pages = "212-193",
number = "2",
volume = "LVI",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_379"
}

Деврња, З.. (2023). Беседа на гори у Јеванђељу од Матеја и Луке и њене могуће црквено-теолошке последице. in Теолошки погледи
Београд : Архиепископија београдско-карловачка., LVI(2), 193-212.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_379

Деврња З. Беседа на гори у Јеванђељу од Матеја и Луке и њене могуће црквено-теолошке последице. in Теолошки погледи. 2023;LVI(2):193-212.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_379 .

Деврња, Зоран, "Беседа на гори у Јеванђељу од Матеја и Луке и њене могуће црквено-теолошке последице" in Теолошки погледи, LVI, no. 2 (2023):193-212,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_379 .

TY  - CONF
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/372
AB  - Пракса уставног нормативизовања црквеног устројства и организације представља наслеђе развоја правних система у ослобођеним националним државама 19. века. Уставност као идеализовани правни принцип спонтано се накалемила на праксу дефинисања еклисијалних вредносних норматива и као таква до данас је остала актуелан принцип у црквеној свакодневици. Пресликавање поимања државне уставности на ниво црквености довело је умногоме до неразумевања саме суштине Цркве, њене историјске мисије, организације и вредносних квалификатива које црквено предање препознаје као аутентичније критеријуме за устројавање историјског Тела Цркве. Какво је заиста место Устава Цркве у њеном животу и сложеној структури норматива којима се руководи и каква је његова будућа судбина као вредносног критеријума црквеног организовања, показаће време. Оно што неспорно можемо рећи за Устав Цркве јесте да је он данас најтранспарентнији и најпрепознатљивији нормативни документ којим се Црква декларише, легитимише и самодефинише у веома комплексној, вишеслојној и разноликој правној структури савремених друштава и државних заједница.
AB  - The practice of codifying church governance and organization symbolizes the legacy of the juridical development of liberated national states at the beginning of the 19th century. Constitutionality as an idealized judicial principle was spontaneously grafted into the practice of defining ecclesiological normative values and stayed actual in church everyday life as such. The copying of understanding the state constitutionality on the ecclesiastical level brought a huge misunderstanding of the essence meaning of the Church, its historical mission, organization, and valued qualificatifs, which its sacred tradition recognizes as authentic criteria for governing the historic body of the Church. The time will show what the real place of the Constitution is in church life, what its place is in the complex normative structure by which it is governing itself, and what its destiny is in the future as a valuable criterion of church organization. For the Church Constitution, we can undoubtedly say that it is the most transparent and recognizable document nowadays by which the Church declared itself, legitimized itself, and defined itself in the very complex, multileveled, and various judicial structures of contemporary societies and states.
PB  - Београд : Институт за упоредно право
PB  - Будва : Православна Митрополија црногорско–приморска
C3  - Савремено државно-црквено право - упоредноправни изазови и националне перспективе
T1  - Уставност Цркве : Богословска перспектива
T1  - Constitutionality of the Church : The Theological Perspective
EP  - 246
SP  - 227
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_372
ER  - 

@conference{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2023",
abstract = "Пракса уставног нормативизовања црквеног устројства и организације представља наслеђе развоја правних система у ослобођеним националним државама 19. века. Уставност као идеализовани правни принцип спонтано се накалемила на праксу дефинисања еклисијалних вредносних норматива и као таква до данас је остала актуелан принцип у црквеној свакодневици. Пресликавање поимања државне уставности на ниво црквености довело је умногоме до неразумевања саме суштине Цркве, њене историјске мисије, организације и вредносних квалификатива које црквено предање препознаје као аутентичније критеријуме за устројавање историјског Тела Цркве. Какво је заиста место Устава Цркве у њеном животу и сложеној структури норматива којима се руководи и каква је његова будућа судбина као вредносног критеријума црквеног организовања, показаће време. Оно што неспорно можемо рећи за Устав Цркве јесте да је он данас најтранспарентнији и најпрепознатљивији нормативни документ којим се Црква декларише, легитимише и самодефинише у веома комплексној, вишеслојној и разноликој правној структури савремених друштава и државних заједница., The practice of codifying church governance and organization symbolizes the legacy of the juridical development of liberated national states at the beginning of the 19th century. Constitutionality as an idealized judicial principle was spontaneously grafted into the practice of defining ecclesiological normative values and stayed actual in church everyday life as such. The copying of understanding the state constitutionality on the ecclesiastical level brought a huge misunderstanding of the essence meaning of the Church, its historical mission, organization, and valued qualificatifs, which its sacred tradition recognizes as authentic criteria for governing the historic body of the Church. The time will show what the real place of the Constitution is in church life, what its place is in the complex normative structure by which it is governing itself, and what its destiny is in the future as a valuable criterion of church organization. For the Church Constitution, we can undoubtedly say that it is the most transparent and recognizable document nowadays by which the Church declared itself, legitimized itself, and defined itself in the very complex, multileveled, and various judicial structures of contemporary societies and states.",
publisher = "Београд : Институт за упоредно право, Будва : Православна Митрополија црногорско–приморска",
journal = "Савремено државно-црквено право - упоредноправни изазови и националне перспективе",
title = "Уставност Цркве : Богословска перспектива, Constitutionality of the Church : The Theological Perspective",
pages = "246-227",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_372"
}

Деврња, З.. (2023). Уставност Цркве : Богословска перспектива. in Савремено државно-црквено право - упоредноправни изазови и националне перспективе
Београд : Институт за упоредно право., 227-246.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_372

Деврња З. Уставност Цркве : Богословска перспектива. in Савремено државно-црквено право - упоредноправни изазови и националне перспективе. 2023;:227-246.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_372 .

Деврња, Зоран, "Уставност Цркве : Богословска перспектива" in Савремено државно-црквено право - упоредноправни изазови и националне перспективе (2023):227-246,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_372 .

TY  - CONF
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/373
AB  - Црквено право је једна од најстаријих богословских дисциплина која изражава аутентично црквено предање настало ходом сакралног тела Цркве кроз историју. Поред свог неоспоривог еклисијалног идентитета еклектичког карактера, који настаје свештеним прожимањем канонског сведочења са другим носиоцима богословског предања попут наука о богослужењу, о светоотачком духовном и теолошком наслеђу и њиховом доприносу уобличавању догматског и етичког исповедања, о литерарним носиоцима предања, као и о црквеној историји, Црквено право се од периода зрелог средњевековља развија и у смеру идентификације са јуриспрудентним предметима и методама истрaживања што га чини двоидентитетном науном дисциплином. Иако је предметом тровековне академске расправе о његовом позиционирању у породици правних и богословских наука Црквено право се одупире заокруженим и коначним епистемолошким дефиницијама и задржава свој прожимајући, структурално сложен, вишеслојан и у исто време јединствен и особен еклисијални и правни, пастирски и академски научни идентитет. Чланак који је пред вама је сведени покушај сагледавања позитивних и негативних последица дуалног идентитета науке Црквеног права.
AB  - The Ecclesiastical law is one of the oldest theological disciplines that expresses the authentic church tradition created by the course of the sacred body of the Church throughout history. Besides its undeniable ecclesiastical identity and eclectic character that appear through the sacred permeating of its canonical testimony and other bearers of the theological traditions such as the science of worship, the patristic spiritual and theological legacy, and the contribution of shaping its dogmatical and ethical testifying, about bearers of literary tradition, and the history of Church, the Ecclesiastical law has been developing in the direction of its identification with the jurisprudent subjects and the methods of exploration from the period of late medieval, which makes it a dual scientific discipline. Albeit it has been the subject of discussions on its positioning in the family of legal and theological sciences during the last three centuries, the Ecclesiastical law withstands rounded and ultimate epistemological definitions, keeping its structural complexity as well as its multi-leveled, unique, and distinctive theological, legal, pastoral, and academic scientific identity. This topic is a reduced attempt to perceive the positive and negative consequences of the dual identity of the Ecclesiastical law.
PB  - Крагујевац : Правни факултет Универзитета, Институт за правне и друштвене науке
C3  - Државно-црквено право : зборник реферат са Међународног научног скупа
T1  - Црквено право као богословска и правна научна дисциплина : предности и мане двојног научног идентитета
T1  - Ecclesiastical Law as a Theological and Legal Science : Advantages and Disadvantages of Dual Scientific Identity
EP  - 59
SP  - 45
DO  - 10.46793/DCP23.045D
ER  - 

@conference{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2023",
abstract = "Црквено право је једна од најстаријих богословских дисциплина која изражава аутентично црквено предање настало ходом сакралног тела Цркве кроз историју. Поред свог неоспоривог еклисијалног идентитета еклектичког карактера, који настаје свештеним прожимањем канонског сведочења са другим носиоцима богословског предања попут наука о богослужењу, о светоотачком духовном и теолошком наслеђу и њиховом доприносу уобличавању догматског и етичког исповедања, о литерарним носиоцима предања, као и о црквеној историји, Црквено право се од периода зрелог средњевековља развија и у смеру идентификације са јуриспрудентним предметима и методама истрaживања што га чини двоидентитетном науном дисциплином. Иако је предметом тровековне академске расправе о његовом позиционирању у породици правних и богословских наука Црквено право се одупире заокруженим и коначним епистемолошким дефиницијама и задржава свој прожимајући, структурално сложен, вишеслојан и у исто време јединствен и особен еклисијални и правни, пастирски и академски научни идентитет. Чланак који је пред вама је сведени покушај сагледавања позитивних и негативних последица дуалног идентитета науке Црквеног права., The Ecclesiastical law is one of the oldest theological disciplines that expresses the authentic church tradition created by the course of the sacred body of the Church throughout history. Besides its undeniable ecclesiastical identity and eclectic character that appear through the sacred permeating of its canonical testimony and other bearers of the theological traditions such as the science of worship, the patristic spiritual and theological legacy, and the contribution of shaping its dogmatical and ethical testifying, about bearers of literary tradition, and the history of Church, the Ecclesiastical law has been developing in the direction of its identification with the jurisprudent subjects and the methods of exploration from the period of late medieval, which makes it a dual scientific discipline. Albeit it has been the subject of discussions on its positioning in the family of legal and theological sciences during the last three centuries, the Ecclesiastical law withstands rounded and ultimate epistemological definitions, keeping its structural complexity as well as its multi-leveled, unique, and distinctive theological, legal, pastoral, and academic scientific identity. This topic is a reduced attempt to perceive the positive and negative consequences of the dual identity of the Ecclesiastical law.",
publisher = "Крагујевац : Правни факултет Универзитета, Институт за правне и друштвене науке",
journal = "Државно-црквено право : зборник реферат са Међународног научног скупа",
title = "Црквено право као богословска и правна научна дисциплина : предности и мане двојног научног идентитета, Ecclesiastical Law as a Theological and Legal Science : Advantages and Disadvantages of Dual Scientific Identity",
pages = "59-45",
doi = "10.46793/DCP23.045D"
}

Деврња, З.. (2023). Црквено право као богословска и правна научна дисциплина : предности и мане двојног научног идентитета. in Државно-црквено право : зборник реферат са Међународног научног скупа
Крагујевац : Правни факултет Универзитета, Институт за правне и друштвене науке., 45-59.
https://doi.org/10.46793/DCP23.045D

Деврња З. Црквено право као богословска и правна научна дисциплина : предности и мане двојног научног идентитета. in Државно-црквено право : зборник реферат са Међународног научног скупа. 2023;:45-59.
doi:10.46793/DCP23.045D .

Деврња, Зоран, "Црквено право као богословска и правна научна дисциплина : предности и мане двојног научног идентитета" in Државно-црквено право : зборник реферат са Међународног научног скупа (2023):45-59,
https://doi.org/10.46793/DCP23.045D . .

TY  - JOUR
AU  - Деврња, Зоран
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/370
AB  - Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца доноси нове могућности у дефинисању и организовању положаја српског и свег православног народа на Балкану. Под њеним државотворним окриљем стекле су се могућности за обнављања јединства свих црквених јединица које су до 1766. године биле саставни део Пећке патријаршије. Сама идеја о обнови народног јединства, као и јединства и аутокефалног статуса Пећке патријаршије, тиња у свести српске јерархије и народа током целог XIX века, међутим, околности нису пружале могућност да се то питање изнова еклисијално и политички реализује. Томосом патријарха Мелетија и Синода Цариградске патријаршије из 1922. године вековна стремљења српског народа и Српске Цркве су остварена. Један век касније црквена свест хришћана XIX века потребује поновно еклисиолошко, канонско и правно анализирање и вредновање овог документа ради правилног разумевања његовог аутентичног садржаја и његових импликација на организовање и узајамно саодношење Православних Цркава данас.
AB  - The formation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians brings new opportunities in defining and organizing the position of the Serbian and Orthodox people in the Balkans. The novel state-building circumstances enabled the restoration of the unity of all church parts that composed the Patriarchate of Peć until 1766. The idea of restoring national and ecclesial unity simmered in the consciousness of the Serbian hierarchy and the people throughout the 19th century. The ecclesiastical and political circumstances did not provide the opportunity to realize this issue. The Tomos of Patriarch Meletios and the Synod of the Patriarchate of Constantinople in 1922., enabled the realization of the centuries-old aspirations of the Serbian people and the Serbian Church. A century later, the church consciousness of 21st-century Christians needs a new ecclesiological, canonical and legal analysis and evaluation of this document aiming proper understanding of its authentic content and implications for the contemporary organization and mutual relations of Orthodox Churches.
PB  - Београд : Православни богословски факултет Универзитета
T2  - Богословље
T1  - О Томосу уједињења из 1922. године : канонска и еклисиолошка анализа текста
T1  - On the Tomos of Unification from 1922 : Canonical and Ecclesiological Analysis of the Text
EP  - 28
IS  - 1
SP  - 17
VL  - 82
DO  - 10.18485/bogoslovlje.2023.82.1.2
ER  - 

@article{
author = "Деврња, Зоран",
year = "2023",
abstract = "Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца доноси нове могућности у дефинисању и организовању положаја српског и свег православног народа на Балкану. Под њеним државотворним окриљем стекле су се могућности за обнављања јединства свих црквених јединица које су до 1766. године биле саставни део Пећке патријаршије. Сама идеја о обнови народног јединства, као и јединства и аутокефалног статуса Пећке патријаршије, тиња у свести српске јерархије и народа током целог XIX века, међутим, околности нису пружале могућност да се то питање изнова еклисијално и политички реализује. Томосом патријарха Мелетија и Синода Цариградске патријаршије из 1922. године вековна стремљења српског народа и Српске Цркве су остварена. Један век касније црквена свест хришћана XIX века потребује поновно еклисиолошко, канонско и правно анализирање и вредновање овог документа ради правилног разумевања његовог аутентичног садржаја и његових импликација на организовање и узајамно саодношење Православних Цркава данас., The formation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians brings new opportunities in defining and organizing the position of the Serbian and Orthodox people in the Balkans. The novel state-building circumstances enabled the restoration of the unity of all church parts that composed the Patriarchate of Peć until 1766. The idea of restoring national and ecclesial unity simmered in the consciousness of the Serbian hierarchy and the people throughout the 19th century. The ecclesiastical and political circumstances did not provide the opportunity to realize this issue. The Tomos of Patriarch Meletios and the Synod of the Patriarchate of Constantinople in 1922., enabled the realization of the centuries-old aspirations of the Serbian people and the Serbian Church. A century later, the church consciousness of 21st-century Christians needs a new ecclesiological, canonical and legal analysis and evaluation of this document aiming proper understanding of its authentic content and implications for the contemporary organization and mutual relations of Orthodox Churches.",
publisher = "Београд : Православни богословски факултет Универзитета",
journal = "Богословље",
title = "О Томосу уједињења из 1922. године : канонска и еклисиолошка анализа текста, On the Tomos of Unification from 1922 : Canonical and Ecclesiological Analysis of the Text",
pages = "28-17",
number = "1",
volume = "82",
doi = "10.18485/bogoslovlje.2023.82.1.2"
}

Деврња, З.. (2023). О Томосу уједињења из 1922. године : канонска и еклисиолошка анализа текста. in Богословље
Београд : Православни богословски факултет Универзитета., 82(1), 17-28.
https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2023.82.1.2

Деврња З. О Томосу уједињења из 1922. године : канонска и еклисиолошка анализа текста. in Богословље. 2023;82(1):17-28.
doi:10.18485/bogoslovlje.2023.82.1.2 .

Деврња, Зоран, "О Томосу уједињења из 1922. године : канонска и еклисиолошка анализа текста" in Богословље, 82, no. 1 (2023):17-28,
https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2023.82.1.2 . .

TY  - CONF
AU  - Ранковић, Зоран
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/365
AB  - Намера је да се у овом раду представи историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. Старословенски језик први црквени језик Словена, самим тим и Срба одржао се у богослужбеној традицији Српске Православне Цркве од почетака словенског богослужења све до данас. У том дугом временском распону тај језик пролазио је само кроз редакцијско прилагођавање гласовном систему српског језика.
AB  - The intention of this paper is to present the historical course of the liturgical language of the Serbian Orthodox Church. Serbs received Slavic worship in the first literary language - Old Slavonic - during the 10th or early 11th century. Serbs could only pronounce the Slavic language they received with Slavic worship in the spirit of their national language. That was the beginning of the Serbianization of the oldest language of the church of the Slavs in the Serbian-speaking area, i.e. the Serbian recension of the language of the church, the so-called Serbo-Slavonic language, began to be created. This Serbian ecclesiastical and literary language was in use by Serbs until the middle of the 18th century. After the great migration of Serbs under Arsenij III Carnojevic in 1690 and the move to the regions in the north of the Sava and the Danube, there was Serbian-Russian cultural cooperation and there was the opening of a Slavic school in Sremski Karlovci in 1726, and the Serbian-speaking environment acquired Russo-Slavonic language. In the Serbian language environment, the Russo-Slavonic language had been adapted to the Serbian language to a certain extent. In that way, the Serbian redaction of the Russo-Slavonic language, known to Serbs as the Church Slavonic Language, was created. In today's practice, worship occurs both in Church Slavonic and in Serbian.
PB  - Нови Сад : Филозофски факултет
PB  - Бачка Паланка : Српска православна Црквена општина
PB  - Београд : Институт за савремену историју
C3  - Зборник радова - III Научни скуп "Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју"
T1  - Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве
T1  - The Historical Course of the Liturgical Language in the Serbian Orthodox Church
EP  - 76
SP  - 67
VL  - 3
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_365
ER  - 

@conference{
author = "Ранковић, Зоран",
year = "2023",
abstract = "Намера је да се у овом раду представи историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. Старословенски језик први црквени језик Словена, самим тим и Срба одржао се у богослужбеној традицији Српске Православне Цркве од почетака словенског богослужења све до данас. У том дугом временском распону тај језик пролазио је само кроз редакцијско прилагођавање гласовном систему српског језика., The intention of this paper is to present the historical course of the liturgical language of the Serbian Orthodox Church. Serbs received Slavic worship in the first literary language - Old Slavonic - during the 10th or early 11th century. Serbs could only pronounce the Slavic language they received with Slavic worship in the spirit of their national language. That was the beginning of the Serbianization of the oldest language of the church of the Slavs in the Serbian-speaking area, i.e. the Serbian recension of the language of the church, the so-called Serbo-Slavonic language, began to be created. This Serbian ecclesiastical and literary language was in use by Serbs until the middle of the 18th century. After the great migration of Serbs under Arsenij III Carnojevic in 1690 and the move to the regions in the north of the Sava and the Danube, there was Serbian-Russian cultural cooperation and there was the opening of a Slavic school in Sremski Karlovci in 1726, and the Serbian-speaking environment acquired Russo-Slavonic language. In the Serbian language environment, the Russo-Slavonic language had been adapted to the Serbian language to a certain extent. In that way, the Serbian redaction of the Russo-Slavonic language, known to Serbs as the Church Slavonic Language, was created. In today's practice, worship occurs both in Church Slavonic and in Serbian.",
publisher = "Нови Сад : Филозофски факултет, Бачка Паланка : Српска православна Црквена општина, Београд : Институт за савремену историју",
journal = "Зборник радова - III Научни скуп "Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју"",
title = "Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве, The Historical Course of the Liturgical Language in the Serbian Orthodox Church",
pages = "76-67",
volume = "3",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_365"
}

Ранковић, З.. (2023). Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. in Зборник радова - III Научни скуп "Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју"
Нови Сад : Филозофски факултет., 3, 67-76.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_365

Ранковић З. Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. in Зборник радова - III Научни скуп "Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју". 2023;3:67-76.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_365 .

Ранковић, Зоран, "Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве" in Зборник радова - III Научни скуп "Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју", 3 (2023):67-76,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_365 .

TY  - CONF
AU  - Ранковић, Зоран
AU  - Аћимовић, Маја
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/331
AB  - Након промена које су уследиле после Првог светског рата, од тренутка када је основанаКраљевина Срба, Хрвата и Словенаца, стекли су се услови да се расцепкане црквене области српског народа уједине у обновљену Српску патријаршију. Васпостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе историјски континуитет Српске Православне Цркве. Уједињена Црква требало је да буде снага која ће повезати све Србе, довести до духовног јединства, без обзира на политичке и страначке разлике, као и све друге поделе. Одређен број српских световних гласила која су излазила у том периоду извештавао је о самом догађају васпостављања Српске патријаршије, који се догодио у Сремским Карловцима 30. августа/12. септембра 1920. године. Јавности је било доступно мноштво информација како о савременим догађајима, тако и о црквено-јерархијским и историјским приликама од укидања Српске самосталне патријаршије са седиштем у Пећи 1766. године, као припрема за предстојећи догађај. Извештавало се о сталној и директној укључености Владе, Министарства вера и регента Александра у све активности вођене ка успостављању јединства Цркве. Намера рада је да пружи увид у садржину световне српске штампе која извештава о новом положају и улози Српске Цркве. Чини се важним и отвара простор за многе закључке управо начин на који је и у којој мери штампа преносила атмосферу, писала, па самим тим се и односила према догађају уздизања Српске Цркве на ступањ и положај патријаршије.
AB  - After the changes that followed the First World War, from the moment when the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was founded, the conditions were met to unite the fragmented church areas of the Serbian people into the renewed Serbian Patriarchate.The establishment of the Serbian Patriarchate and the election of the Patriarch were supposed to mark the historical continuity of the Serbian Orthodox Church.The United Church was supposed to be a force that would unite all Serbs, lead to spiritual unity, regardless of political and party differences, as well as all other divisions. A certain number of Serbian secular newspapers published in that period reported on the very event of the establishment of the Serbian Patriarchate, which took place inSremski- Karlovci on September the 12th, 1920.A lot of information was available to the public both about contemporary events, as well as about ecclesiastical-hierarchical and historical events since the abolition of the Serbian independent patriarchate based in Pec in 1766, as a preparation for the upcoming event.It was reported to the other and direct involvement of the Government, the Ministry of Religion and the regent Alexander in all activities aimed at establishing the unity of the Church. The intention of the work is to provide insight into the content of the secular Serbian press, which reports on the new position and role of the Serbian Church.It seems important and opens up space for many conclusions, precisely the way in which and to what extent the press conveyed the atmosphere, wrote, and thus related to the event of the elevation of the Serbian Church to the level and position of the Patriarchate.
PB  - Београд : Универзитет, Православни богословски факултет
C3  - Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије 1920-2022
T1  - Догађај васпостављања Патријаршије српске у грађанској периодици
T1  - The Event of the Establishment of the Serbian Patriarchate in Secular Periodicals
EP  - 26
SP  - 9
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_331
ER  - 

@conference{
author = "Ранковић, Зоран and Аћимовић, Маја",
year = "2023",
abstract = "Након промена које су уследиле после Првог светског рата, од тренутка када је основанаКраљевина Срба, Хрвата и Словенаца, стекли су се услови да се расцепкане црквене области српског народа уједине у обновљену Српску патријаршију. Васпостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе историјски континуитет Српске Православне Цркве. Уједињена Црква требало је да буде снага која ће повезати све Србе, довести до духовног јединства, без обзира на политичке и страначке разлике, као и све друге поделе. Одређен број српских световних гласила која су излазила у том периоду извештавао је о самом догађају васпостављања Српске патријаршије, који се догодио у Сремским Карловцима 30. августа/12. септембра 1920. године. Јавности је било доступно мноштво информација како о савременим догађајима, тако и о црквено-јерархијским и историјским приликама од укидања Српске самосталне патријаршије са седиштем у Пећи 1766. године, као припрема за предстојећи догађај. Извештавало се о сталној и директној укључености Владе, Министарства вера и регента Александра у све активности вођене ка успостављању јединства Цркве. Намера рада је да пружи увид у садржину световне српске штампе која извештава о новом положају и улози Српске Цркве. Чини се важним и отвара простор за многе закључке управо начин на који је и у којој мери штампа преносила атмосферу, писала, па самим тим се и односила према догађају уздизања Српске Цркве на ступањ и положај патријаршије., After the changes that followed the First World War, from the moment when the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was founded, the conditions were met to unite the fragmented church areas of the Serbian people into the renewed Serbian Patriarchate.The establishment of the Serbian Patriarchate and the election of the Patriarch were supposed to mark the historical continuity of the Serbian Orthodox Church.The United Church was supposed to be a force that would unite all Serbs, lead to spiritual unity, regardless of political and party differences, as well as all other divisions. A certain number of Serbian secular newspapers published in that period reported on the very event of the establishment of the Serbian Patriarchate, which took place inSremski- Karlovci on September the 12th, 1920.A lot of information was available to the public both about contemporary events, as well as about ecclesiastical-hierarchical and historical events since the abolition of the Serbian independent patriarchate based in Pec in 1766, as a preparation for the upcoming event.It was reported to the other and direct involvement of the Government, the Ministry of Religion and the regent Alexander in all activities aimed at establishing the unity of the Church. The intention of the work is to provide insight into the content of the secular Serbian press, which reports on the new position and role of the Serbian Church.It seems important and opens up space for many conclusions, precisely the way in which and to what extent the press conveyed the atmosphere, wrote, and thus related to the event of the elevation of the Serbian Church to the level and position of the Patriarchate.",
publisher = "Београд : Универзитет, Православни богословски факултет",
journal = "Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије 1920-2022",
title = "Догађај васпостављања Патријаршије српске у грађанској периодици, The Event of the Establishment of the Serbian Patriarchate in Secular Periodicals",
pages = "26-9",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_331"
}

Ранковић, З.,& Аћимовић, М.. (2023). Догађај васпостављања Патријаршије српске у грађанској периодици. in Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије 1920-2022
Београд : Универзитет, Православни богословски факултет., 9-26.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_331

Ранковић З, Аћимовић М. Догађај васпостављања Патријаршије српске у грађанској периодици. in Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије 1920-2022. 2023;:9-26.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_331 .

Ранковић, Зоран, Аћимовић, Маја, "Догађај васпостављања Патријаршије српске у грађанској периодици" in Стогодишњица васпостављања Српске Патријаршије 1920-2022 (2023):9-26,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_331 .

TY  - CONF
AU  - Ранковић, Зоран
AU  - Кнежевић, Ивана
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/328
AB  - У овоме раду настојаћемо да сагледамо административна документа у сфери сакралне комуникације, сабраних у књизи Уредбе и прописи Митрополије београдске : 1857-1876, са становишта лексике. Конкретно, указаћемо на употребу речи странога порекла и на њихов језичко-стилски израз. Подаци о лексичким променама важни су за дијахронијска семантичка истраживања о развоју лексичког фонда српског језика.
AB  - In this paper we have looked at the administrative documents collected in the book The Statues and Regulations of the Belgrade Metropolitanate: 1857‒1876, from the point of view of vocabulary. In particular, the use of foreign words and their linguistic and stylistic expression has been researched. Mutual linguistic influences and permiation are the result of contacts between linguistic and cultural communities and are the reflection of their changing relationships. Research has shown that the lexical system of the Serbian language is prone to change, flexible, open, willing to receive foreign influences, that gaps can be filled from the right resources. Data on lexical changes are important for diachronic semantic research on the development of the lexical fund of the Serbian language.
PB  - Топола: Библиотека „Радоје Домановић“
C3  - Зборник радова [Електронски извор] / Међународна научна конференција Културе, речи, религије, Београд, 27 - 28. мај 2019.
T1  - О неким лексичким аспектима црквеног административног стила
EP  - 142
SP  - 135
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_328
ER  - 

@conference{
author = "Ранковић, Зоран and Кнежевић, Ивана",
year = "2023",
abstract = "У овоме раду настојаћемо да сагледамо административна документа у сфери сакралне комуникације, сабраних у књизи Уредбе и прописи Митрополије београдске : 1857-1876, са становишта лексике. Конкретно, указаћемо на употребу речи странога порекла и на њихов језичко-стилски израз. Подаци о лексичким променама важни су за дијахронијска семантичка истраживања о развоју лексичког фонда српског језика., In this paper we have looked at the administrative documents collected in the book The Statues and Regulations of the Belgrade Metropolitanate: 1857‒1876, from the point of view of vocabulary. In particular, the use of foreign words and their linguistic and stylistic expression has been researched. Mutual linguistic influences and permiation are the result of contacts between linguistic and cultural communities and are the reflection of their changing relationships. Research has shown that the lexical system of the Serbian language is prone to change, flexible, open, willing to receive foreign influences, that gaps can be filled from the right resources. Data on lexical changes are important for diachronic semantic research on the development of the lexical fund of the Serbian language.",
publisher = "Топола: Библиотека „Радоје Домановић“",
journal = "Зборник радова [Електронски извор] / Међународна научна конференција Културе, речи, религије, Београд, 27 - 28. мај 2019.",
title = "О неким лексичким аспектима црквеног административног стила",
pages = "142-135",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_328"
}

Ранковић, З.,& Кнежевић, И.. (2023). О неким лексичким аспектима црквеног административног стила. in Зборник радова [Електронски извор] / Међународна научна конференција Културе, речи, религије, Београд, 27 - 28. мај 2019.
Топола: Библиотека „Радоје Домановић“., 135-142.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_328

Ранковић З, Кнежевић И. О неким лексичким аспектима црквеног административног стила. in Зборник радова [Електронски извор] / Међународна научна конференција Културе, речи, религије, Београд, 27 - 28. мај 2019.. 2023;:135-142.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_328 .

Ранковић, Зоран, Кнежевић, Ивана, "О неким лексичким аспектима црквеног административног стила" in Зборник радова [Електронски извор] / Међународна научна конференција Културе, речи, религије, Београд, 27 - 28. мај 2019. (2023):135-142,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_328 .

TY  - CONF
AU  - Ранковић, Зоран
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/327
AB  - Намера је да се у овом раду представи историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. Старословенски језик - први црквени језик Словена, самим тим и Срба - одржао се у богослужбеној традицији Српске Православне Цркве од почетка словенског богослужења све до данас. У том дугом временском распону тај језик пролазио је само кроз редакцијско прилагођавање гласовном систему српског језика.
PB  - Нови Сад: Филозофски факултет
PB  - Бачка Паланка: Српска православна Црквена општина
PB  - Београд: Институт за савремену историју
C3  - Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју
T1  - Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве
EP  - 76
SP  - 67
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_327
ER  - 

@conference{
author = "Ранковић, Зоран",
year = "2023",
abstract = "Намера је да се у овом раду представи историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. Старословенски језик - први црквени језик Словена, самим тим и Срба - одржао се у богослужбеној традицији Српске Православне Цркве од почетка словенског богослужења све до данас. У том дугом временском распону тај језик пролазио је само кроз редакцијско прилагођавање гласовном систему српског језика.",
publisher = "Нови Сад: Филозофски факултет, Бачка Паланка: Српска православна Црквена општина, Београд: Институт за савремену историју",
journal = "Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју",
title = "Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве",
pages = "76-67",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_327"
}

Ранковић, З.. (2023). Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. in Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју
Нови Сад: Филозофски факултет., 67-76.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_327

Ранковић З. Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве. in Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју. 2023;:67-76.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_327 .

Ранковић, Зоран, "Историјски ход богослужбеног језика Српске Православне Цркве" in Српска Православна Црква: изазови и искушења кроз историју (2023):67-76,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_327 .

TY  - JOUR
AU  - Вукашиновић, Владимир
AU  - Лукић, Никола
PY  - 2023
UR  - http://doi.fil.bg.ac.rs/volume.php?pt=journals&issue=bogoslovlje-2023-82-1&i=1
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/326
AB  - У раду се излаже историјат мироварења и освећења светог мира у васпостављеној Српској патријаршији у периоду од 1922. до 2004. године. Том приликом се на основу архивске грађе и црквене периодике одговара на питања ко је, када је и где је освећивао свето миро као и колико је мира сваком приликом освећено.
AB  - The paper presents the history of preparation and consecration of the Holy Myron in the Serbian Patriarchate in the period from 1922. to 2004. On that occasion, on the basis of archival material and church periodicals, the questions of who, when and where consecrated the Holy myron were answered, as well as how much myron was consecrated on each occasion.
PB  - Београд : Универзитет, Православни богословски факултет
T2  - Богословље
T1  - Освећење светог мира у васпостављеној Српској патријаршији 1922–2004
T1  - The Holy Myron in the Serbian Patriarchate in 1922–2004
EP  - 16
IS  - 1
SP  - 5
VL  - 82
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_326
ER  - 

@article{
author = "Вукашиновић, Владимир and Лукић, Никола",
year = "2023",
abstract = "У раду се излаже историјат мироварења и освећења светог мира у васпостављеној Српској патријаршији у периоду од 1922. до 2004. године. Том приликом се на основу архивске грађе и црквене периодике одговара на питања ко је, када је и где је освећивао свето миро као и колико је мира сваком приликом освећено., The paper presents the history of preparation and consecration of the Holy Myron in the Serbian Patriarchate in the period from 1922. to 2004. On that occasion, on the basis of archival material and church periodicals, the questions of who, when and where consecrated the Holy myron were answered, as well as how much myron was consecrated on each occasion.",
publisher = "Београд : Универзитет, Православни богословски факултет",
journal = "Богословље",
title = "Освећење светог мира у васпостављеној Српској патријаршији 1922–2004, The Holy Myron in the Serbian Patriarchate in 1922–2004",
pages = "16-5",
number = "1",
volume = "82",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_326"
}

Вукашиновић, В.,& Лукић, Н.. (2023). Освећење светог мира у васпостављеној Српској патријаршији 1922–2004. in Богословље
Београд : Универзитет, Православни богословски факултет., 82(1), 5-16.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_326

Вукашиновић В, Лукић Н. Освећење светог мира у васпостављеној Српској патријаршији 1922–2004. in Богословље. 2023;82(1):5-16.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_326 .

Вукашиновић, Владимир, Лукић, Никола, "Освећење светог мира у васпостављеној Српској патријаршији 1922–2004" in Богословље, 82, no. 1 (2023):5-16,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_326 .

TY  - JOUR
AU  - Божовић, Ненад
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/309
AB  - Тема овога рада јесте анализа новог превода Старог завета на савремени српски језик од стране професора др Драгана Милина. У раду ће се говори ти о околностима настанка новог превода и улози Библијског друштва Србије, секундарној литератури коришћеној за превод – речницима, граматикама и другим преводима, о канону, нумерацији поглавља и стихова, називима књига, ономастици, топонимима и неологизмима. Посебна пажња посвећена је избору и анализи конкретног критичког издања јеврејског текста. Oсновни циљеви рада су одређење типа превода као и евалуација његовог квалитета према методолошким корацима савремене транслатологије. Милинов превод упоређен је са осталим српским преводима масоретског текста у циљу јаснијег одређења типа превода и његовог квалитета. Анализа је показала да се превод креће у распону између формалне и динамичке еквиваленције и да је тешко прецизно одредити тип превода без већег квантитативног узорка јер изабрана места показују различита решења. Рад показује да је у питању добар (успешан) превод јер посредује успешну комуникацију између текста и реципијента, односно, испуњава унапред постављени скопос ‒ разумљивост за савременог читаоца.
PB  - Матица српска, Нови Сад
T2  - Зборник Матице српске за књижевност и језик
T1  - Особености новог превода Старог завета проф. др Драгана Милина
EP  - 480
IS  - 2
SP  - 459
VL  - 71
DO  - 10.18485/ms_zmskij.2023.71.2.6
UR  - conv_5014
ER  - 

@article{
author = "Божовић, Ненад",
year = "2023",
abstract = "Тема овога рада јесте анализа новог превода Старог завета на савремени српски језик од стране професора др Драгана Милина. У раду ће се говори ти о околностима настанка новог превода и улози Библијског друштва Србије, секундарној литератури коришћеној за превод – речницима, граматикама и другим преводима, о канону, нумерацији поглавља и стихова, називима књига, ономастици, топонимима и неологизмима. Посебна пажња посвећена је избору и анализи конкретног критичког издања јеврејског текста. Oсновни циљеви рада су одређење типа превода као и евалуација његовог квалитета према методолошким корацима савремене транслатологије. Милинов превод упоређен је са осталим српским преводима масоретског текста у циљу јаснијег одређења типа превода и његовог квалитета. Анализа је показала да се превод креће у распону између формалне и динамичке еквиваленције и да је тешко прецизно одредити тип превода без већег квантитативног узорка јер изабрана места показују различита решења. Рад показује да је у питању добар (успешан) превод јер посредује успешну комуникацију између текста и реципијента, односно, испуњава унапред постављени скопос ‒ разумљивост за савременог читаоца.",
publisher = "Матица српска, Нови Сад",
journal = "Зборник Матице српске за књижевност и језик",
title = "Особености новог превода Старог завета проф. др Драгана Милина",
pages = "480-459",
number = "2",
volume = "71",
doi = "10.18485/ms_zmskij.2023.71.2.6",
url = "conv_5014"
}

Божовић, Н.. (2023). Особености новог превода Старог завета проф. др Драгана Милина. in Зборник Матице српске за књижевност и језик
Матица српска, Нови Сад., 71(2), 459-480.
https://doi.org/10.18485/ms_zmskij.2023.71.2.6
conv_5014

Божовић Н. Особености новог превода Старог завета проф. др Драгана Милина. in Зборник Матице српске за књижевност и језик. 2023;71(2):459-480.
doi:10.18485/ms_zmskij.2023.71.2.6
conv_5014 .

Божовић, Ненад, "Особености новог превода Старог завета проф. др Драгана Милина" in Зборник Матице српске за књижевност и језик, 71, no. 2 (2023):459-480,
https://doi.org/10.18485/ms_zmskij.2023.71.2.6 .,
conv_5014 .

TY  - JOUR
AU  - Матић, Златко
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/308
AB  - The following paper is the address that is communicated at the promotion of the collection of articles Bishop Nikolaj Velimirović: Old Controversies in Historical and Theological Context in Belgrade, on March 14, 2023. The paper focuses on two specific topics — two discourses in the prophetic opus of Bishop Nicholai as a counterpart to the Old Testament messianic places in relation to their New Testament fulfillment. Those lofty but controversial prophecies of Nicholai are: 1) criticism of Europe and deified and untouchable European values, and 2) the question of truth and its reification in the modern world.
AB  - Два дискурса у пророчком опусу Владике Николаја стоје као пандан старозаветним месијанским местима у односу на њихово новозаветно испуњење. Ова узвишена, али контроверзна Николајева пророштва јесу: 1) критика Европе и деификованих и недодирљивих европских вредности, и 2) питање истине и њене реификације у савременом свету.
PB  - Belgrade : Christian Cultural Center "Dr Radovan Bigović"
T2  - The Nicholai Studies
T1  - There is no Reality in This World Until it Comes Down from Heaven
T1  - Нема стварности у овом свету, док с неба не сиђе
EP  - 196
IS  - 6
SP  - 187
VL  - 3
DO  - 10.58199/nicholaistudies/ns.2023.3.6.187-196
UR  - conv_5090
ER  - 

@article{
author = "Матић, Златко",
year = "2023",
abstract = "The following paper is the address that is communicated at the promotion of the collection of articles Bishop Nikolaj Velimirović: Old Controversies in Historical and Theological Context in Belgrade, on March 14, 2023. The paper focuses on two specific topics — two discourses in the prophetic opus of Bishop Nicholai as a counterpart to the Old Testament messianic places in relation to their New Testament fulfillment. Those lofty but controversial prophecies of Nicholai are: 1) criticism of Europe and deified and untouchable European values, and 2) the question of truth and its reification in the modern world., Два дискурса у пророчком опусу Владике Николаја стоје као пандан старозаветним месијанским местима у односу на њихово новозаветно испуњење. Ова узвишена, али контроверзна Николајева пророштва јесу: 1) критика Европе и деификованих и недодирљивих европских вредности, и 2) питање истине и њене реификације у савременом свету.",
publisher = "Belgrade : Christian Cultural Center "Dr Radovan Bigović"",
journal = "The Nicholai Studies",
title = "There is no Reality in This World Until it Comes Down from Heaven, Нема стварности у овом свету, док с неба не сиђе",
pages = "196-187",
number = "6",
volume = "3",
doi = "10.58199/nicholaistudies/ns.2023.3.6.187-196",
url = "conv_5090"
}

Матић, З.. (2023). There is no Reality in This World Until it Comes Down from Heaven. in The Nicholai Studies
Belgrade : Christian Cultural Center "Dr Radovan Bigović"., 3(6), 187-196.
https://doi.org/10.58199/nicholaistudies/ns.2023.3.6.187-196
conv_5090

Матић З. There is no Reality in This World Until it Comes Down from Heaven. in The Nicholai Studies. 2023;3(6):187-196.
doi:10.58199/nicholaistudies/ns.2023.3.6.187-196
conv_5090 .

Матић, Златко, "There is no Reality in This World Until it Comes Down from Heaven" in The Nicholai Studies, 3, no. 6 (2023):187-196,
https://doi.org/10.58199/nicholaistudies/ns.2023.3.6.187-196 .,
conv_5090 .

TY  - JOUR
AU  - Јовановић, Здравко
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/307
AB  - Енигматични  појмови  „икона  и  подобије”  из  приповести  о стварању представљају полазну тачку јудеохришћанске антропологије која је утицала на  новозаветну  мисао,  али  и  на  каснију  патристичку  мисао  и  савремену  теолошку антропологију. У тексту се истражују капацитети и узајамни однос структуралног и космолошког  тумачења  карактеристичног  за  антиохијску  богословску  традицију. Човекова способност словесног размишљања, способност апстрактног и симболичког мишљења,  слободне  воље,  моралне  самосвести,  самопревазилажења,  емотивност, освешћеност за духовне реалности, осећај за естетику, који карактеришу структурално тумачење пореде се са човековом улогом и служењем које је Бог доделио човеку, а који се тичу његовог представљања Бога унутар творевине, у смислу његовог управљања и власти над свим осталим створеним живим бићима и над „свом земљом”. Упоређивање се  спроводи  у  контексту блискостиоба  начина  тумачења  изворном  схватању старозаветних писаца као и евентуалним конотацијама индивидуализма, раздвајања човека и остатка творевине и импликацијама тумачења у богословској, литургијској, политичкој и технолошкој пракси у координатама савремене културе.
AB  - The enigmatic notions of “imagеand likeness” from the story of the creation represent the starting point of Judeo-Christian anthropology, which influenced New Testament thought, but also later patristic thought and contemporary theological anthropology. The present paper explores the capacities and mutual relationship of the structural and cosmological interpretation characteristic of the Antiochian theological tradition. Man's capacity for rational thinking, the capacity for abstract and symbolic thinking, free will, moral self-awareness, self-transcendence, emotionality, awareness of spiritual realities, sense of aesthetics, which characterize structural interpretation are compared with man's role and ministry assigned to man by God, which concern his representation of God within creation, in the sense of his management and authority over all other created living beings and over “all earth”. The comparison is carried out in the context of the proximity of both ways of interpretation to the original understanding of the Old Testament writers, as well in the context of possible connotations of individualism, separation of man and the rest of creation, and the implications of interpretation in theological, liturgical, political and technological practice in the coordinates of contemporary culture.
PB  - Центар за црквене студије, Ниш
T2  - Црквене студије
T1  - Космолошко или функционално тумачење појма εἰκών καὶ ὁμοίωσις у богословљу писаца антиохијске школе
T1  - Cosmological or Functional Interpretation of the Notion εἰκών καὶ ὁμοίωσις in the Theology of the Writers of the Antiochian School
EP  - 93
IS  - 20
SP  - 69
VL  - 20
DO  - 10.18485/ccs_cs.2023.20.20.4
UR  - conv_5030
ER  - 

@article{
author = "Јовановић, Здравко",
year = "2023",
abstract = "Енигматични  појмови  „икона  и  подобије”  из  приповести  о стварању представљају полазну тачку јудеохришћанске антропологије која је утицала на  новозаветну  мисао,  али  и  на  каснију  патристичку  мисао  и  савремену  теолошку антропологију. У тексту се истражују капацитети и узајамни однос структуралног и космолошког  тумачења  карактеристичног  за  антиохијску  богословску  традицију. Човекова способност словесног размишљања, способност апстрактног и симболичког мишљења,  слободне  воље,  моралне  самосвести,  самопревазилажења,  емотивност, освешћеност за духовне реалности, осећај за естетику, који карактеришу структурално тумачење пореде се са човековом улогом и служењем које је Бог доделио човеку, а који се тичу његовог представљања Бога унутар творевине, у смислу његовог управљања и власти над свим осталим створеним живим бићима и над „свом земљом”. Упоређивање се  спроводи  у  контексту блискостиоба  начина  тумачења  изворном  схватању старозаветних писаца као и евентуалним конотацијама индивидуализма, раздвајања човека и остатка творевине и импликацијама тумачења у богословској, литургијској, политичкој и технолошкој пракси у координатама савремене културе., The enigmatic notions of “imagеand likeness” from the story of the creation represent the starting point of Judeo-Christian anthropology, which influenced New Testament thought, but also later patristic thought and contemporary theological anthropology. The present paper explores the capacities and mutual relationship of the structural and cosmological interpretation characteristic of the Antiochian theological tradition. Man's capacity for rational thinking, the capacity for abstract and symbolic thinking, free will, moral self-awareness, self-transcendence, emotionality, awareness of spiritual realities, sense of aesthetics, which characterize structural interpretation are compared with man's role and ministry assigned to man by God, which concern his representation of God within creation, in the sense of his management and authority over all other created living beings and over “all earth”. The comparison is carried out in the context of the proximity of both ways of interpretation to the original understanding of the Old Testament writers, as well in the context of possible connotations of individualism, separation of man and the rest of creation, and the implications of interpretation in theological, liturgical, political and technological practice in the coordinates of contemporary culture.",
publisher = "Центар за црквене студије, Ниш",
journal = "Црквене студије",
title = "Космолошко или функционално тумачење појма εἰκών καὶ ὁμοίωσις у богословљу писаца антиохијске школе, Cosmological or Functional Interpretation of the Notion εἰκών καὶ ὁμοίωσις in the Theology of the Writers of the Antiochian School",
pages = "93-69",
number = "20",
volume = "20",
doi = "10.18485/ccs_cs.2023.20.20.4",
url = "conv_5030"
}

Јовановић, З.. (2023). Космолошко или функционално тумачење појма εἰκών καὶ ὁμοίωσις у богословљу писаца антиохијске школе. in Црквене студије
Центар за црквене студије, Ниш., 20(20), 69-93.
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2023.20.20.4
conv_5030

Јовановић З. Космолошко или функционално тумачење појма εἰκών καὶ ὁμοίωσις у богословљу писаца антиохијске школе. in Црквене студије. 2023;20(20):69-93.
doi:10.18485/ccs_cs.2023.20.20.4
conv_5030 .

Јовановић, Здравко, "Космолошко или функционално тумачење појма εἰκών καὶ ὁμοίωσις у богословљу писаца антиохијске школе" in Црквене студије, 20, no. 20 (2023):69-93,
https://doi.org/10.18485/ccs_cs.2023.20.20.4 .,
conv_5030 .

TY  - JOUR
AU  - Чаировић, Ивица
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/306
AB  - Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду траје пуних тридесет година (1993–2023), под покровитељством Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве. У чланку се износе релевантне чињенице које говоре о образовању црквених уметника – иконописаца, фреско писаца, мозаичара, вајара, конзерватора и рестауратора.
AB  - Education of Church artists at the Academy for Fine Arts and Conservation of the Serbian Orthodox Church in Belgrade has been going on for thirty years (1993-2023), under the auspices of the Holy Synod of Bishops of the Serbian Orthodox Church. The article presents relevant facts about the education of Church artists – icon painters, fresco painters, mosaicists, sculptors, conservators and restorers. The wealth of correlative knowledge and skills and the multidisciplinarity within the curricula of the Academy of SOC add to the recognition of the uniqueness of this higher education institution in the educational system of the Republic of Serbia.
PB  - Завод за проучавање културног развитка, Београд
T2  - Култура
T1  - Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију (1993–2023)
T1  - Education of Church Artists at the Academy for Fine Arts and Conservation of the Serbian Orthodox Church (1993-2023)
EP  - 194
IS  - 180
SP  - 185
DO  - 10.5937/kultura2380185C
UR  - conv_5010
ER  - 

@article{
author = "Чаировић, Ивица",
year = "2023",
abstract = "Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду траје пуних тридесет година (1993–2023), под покровитељством Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве. У чланку се износе релевантне чињенице које говоре о образовању црквених уметника – иконописаца, фреско писаца, мозаичара, вајара, конзерватора и рестауратора., Education of Church artists at the Academy for Fine Arts and Conservation of the Serbian Orthodox Church in Belgrade has been going on for thirty years (1993-2023), under the auspices of the Holy Synod of Bishops of the Serbian Orthodox Church. The article presents relevant facts about the education of Church artists – icon painters, fresco painters, mosaicists, sculptors, conservators and restorers. The wealth of correlative knowledge and skills and the multidisciplinarity within the curricula of the Academy of SOC add to the recognition of the uniqueness of this higher education institution in the educational system of the Republic of Serbia.",
publisher = "Завод за проучавање културног развитка, Београд",
journal = "Култура",
title = "Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију (1993–2023), Education of Church Artists at the Academy for Fine Arts and Conservation of the Serbian Orthodox Church (1993-2023)",
pages = "194-185",
number = "180",
doi = "10.5937/kultura2380185C",
url = "conv_5010"
}

Чаировић, И.. (2023). Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију (1993–2023). in Култура
Завод за проучавање културног развитка, Београд.(180), 185-194.
https://doi.org/10.5937/kultura2380185C
conv_5010

Чаировић И. Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију (1993–2023). in Култура. 2023;(180):185-194.
doi:10.5937/kultura2380185C
conv_5010 .

Чаировић, Ивица, "Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију (1993–2023)" in Култура, no. 180 (2023):185-194,
https://doi.org/10.5937/kultura2380185C .,
conv_5010 .

TY  - JOUR
AU  - Јовановић, Здравко
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/305
AB  - У тексту се разматра стратегија коју је Свети Јустин Философ примењивао у циљу разјашњења односа хришћана према огромном и богатом културном, књижевном и обичајном наслеђу грчко-римске културе. Ова тема се разматра у контексту својеврсног дистанцирања, али не и потпуног удаљавања, од комфора и разрађености класичне грчко-римске књижевности и обичајних норми у којима су новообраћени хришћани стасавали и били одгајани, и приклањањa загонетној културној матрици блискоисточног поднебља. Дистанцирање овог типа је од стране паганских савременика посматрано као ирационалност коју карактерише приклањање варварским списима и веровањима, чија софистицираност није ни на приближном нивоу који поседује култура коју хришћани свесно напуштају. Јустиново побијање оваквих приговора вреднује се у контексту његовог образлагања словесности која одликује хришћанску веру. Процес артикулације хришћанског културолошког идентитета требало би, из Јустинове перспективе, да функционише као основа за успостављање дијалога са онима који су упућивали приговоре раним хришћанима и њиховом наводно контракултурном етосу. На овај начин, Јустин је трагао за учинковитом легитимизацијом става да хришћанска вера нипошто не представља културолошки несофистицирано, спекулативно и импотентно сујеверје, већ да она подразумева једну „философију“, односно један комплексан, свеобухватан и инкултурисан поглед на свет, живот и судбинска питања човека о сопственом пореклу и назначењу.
AB  - The present paper discusses the strategy that Saint Justin the Philosopher used in order to clarify the attitude of Christians towards the vast and rich cultural, literary and customary heritage of Greco-Roman culture. This topic is considered in the context of a kind of distancing from the comfort and complexity of classical Greco-Roman literature and customary norms in which the newly converted Christians grew up and were brought up, and leaning towards the enigmatic cultural matrix of the Middle Eastern climate. Distancing of this type was seen by pagan contemporaries as irrationality characterized by adherence to barbaric writings and beliefs whose sophistication was nowhere near that of the culture that Christians consciously abandon. Justin’s refutation of such objections is evaluated in the context of his explanation of the rationality that characterizes the Christian faith. The process of articulating a Christian cultural identity should, from Justin’s perspective, function as a basis for establishing a dialogue with those who objected to the early Christians and their supposedly countercultural ethos. In this way, Justin was looking for an effective legitimization of the position that the Christian faith by no means represents a culturally unsophisticated, speculative and impotent superstition, but that it implies a “philosophy”, i.e. a complex, comprehensive and inculturated view of the world, life and matters of human destiny about its own origin and designation.
PB  - Универзитет у Београду - Православни богословски факултет, Београд
T2  - Богословље
T1  - Словесност и релевантност ранохришћанског дискурса у теологији Светог Јустина Философа
T1  - Rationality and Relevance of Early Christian Discourse in the Theology of Saint Justin the Philosopher
EP  - 49
IS  - 2
SP  - 35
VL  - 82
DO  - 10.18485/bogoslovlje.2023.82.2.3
UR  - conv_5031
ER  - 

@article{
author = "Јовановић, Здравко",
year = "2023",
abstract = "У тексту се разматра стратегија коју је Свети Јустин Философ примењивао у циљу разјашњења односа хришћана према огромном и богатом културном, књижевном и обичајном наслеђу грчко-римске културе. Ова тема се разматра у контексту својеврсног дистанцирања, али не и потпуног удаљавања, од комфора и разрађености класичне грчко-римске књижевности и обичајних норми у којима су новообраћени хришћани стасавали и били одгајани, и приклањањa загонетној културној матрици блискоисточног поднебља. Дистанцирање овог типа је од стране паганских савременика посматрано као ирационалност коју карактерише приклањање варварским списима и веровањима, чија софистицираност није ни на приближном нивоу који поседује култура коју хришћани свесно напуштају. Јустиново побијање оваквих приговора вреднује се у контексту његовог образлагања словесности која одликује хришћанску веру. Процес артикулације хришћанског културолошког идентитета требало би, из Јустинове перспективе, да функционише као основа за успостављање дијалога са онима који су упућивали приговоре раним хришћанима и њиховом наводно контракултурном етосу. На овај начин, Јустин је трагао за учинковитом легитимизацијом става да хришћанска вера нипошто не представља културолошки несофистицирано, спекулативно и импотентно сујеверје, већ да она подразумева једну „философију“, односно један комплексан, свеобухватан и инкултурисан поглед на свет, живот и судбинска питања човека о сопственом пореклу и назначењу., The present paper discusses the strategy that Saint Justin the Philosopher used in order to clarify the attitude of Christians towards the vast and rich cultural, literary and customary heritage of Greco-Roman culture. This topic is considered in the context of a kind of distancing from the comfort and complexity of classical Greco-Roman literature and customary norms in which the newly converted Christians grew up and were brought up, and leaning towards the enigmatic cultural matrix of the Middle Eastern climate. Distancing of this type was seen by pagan contemporaries as irrationality characterized by adherence to barbaric writings and beliefs whose sophistication was nowhere near that of the culture that Christians consciously abandon. Justin’s refutation of such objections is evaluated in the context of his explanation of the rationality that characterizes the Christian faith. The process of articulating a Christian cultural identity should, from Justin’s perspective, function as a basis for establishing a dialogue with those who objected to the early Christians and their supposedly countercultural ethos. In this way, Justin was looking for an effective legitimization of the position that the Christian faith by no means represents a culturally unsophisticated, speculative and impotent superstition, but that it implies a “philosophy”, i.e. a complex, comprehensive and inculturated view of the world, life and matters of human destiny about its own origin and designation.",
publisher = "Универзитет у Београду - Православни богословски факултет, Београд",
journal = "Богословље",
title = "Словесност и релевантност ранохришћанског дискурса у теологији Светог Јустина Философа, Rationality and Relevance of Early Christian Discourse in the Theology of Saint Justin the Philosopher",
pages = "49-35",
number = "2",
volume = "82",
doi = "10.18485/bogoslovlje.2023.82.2.3",
url = "conv_5031"
}

Јовановић, З.. (2023). Словесност и релевантност ранохришћанског дискурса у теологији Светог Јустина Философа. in Богословље
Универзитет у Београду - Православни богословски факултет, Београд., 82(2), 35-49.
https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2023.82.2.3
conv_5031

Јовановић З. Словесност и релевантност ранохришћанског дискурса у теологији Светог Јустина Философа. in Богословље. 2023;82(2):35-49.
doi:10.18485/bogoslovlje.2023.82.2.3
conv_5031 .

Јовановић, Здравко, "Словесност и релевантност ранохришћанског дискурса у теологији Светог Јустина Философа" in Богословље, 82, no. 2 (2023):35-49,
https://doi.org/10.18485/bogoslovlje.2023.82.2.3 .,
conv_5031 .

TY  - JOUR
AU  - Jovanović, Zdravko
PY  - 2023
UR  - https://rpbf.bfspc.bg.ac.rs/handle/123456789/304
AB  - To be disinterested in any historically approved tradition while also promoting oneself as a new, exclusive religion in terms of soteriology was something quite unacceptable to the mindset of antiquity. Nevertheless, this is exactly how Christianity was perceived in the Imperium Romanum as a historical novelty, an anti-traditional, ethnically unrooted, overbearing, and in fact superstitious religious movement which, to say the least, was a disturbing and subversive social phenomenon. Given the seriousness of these perceptions and accusations made by both pagans and Jews, early Christian apologetics focused on several key topics that lie in the background of this issue. First of all, apologetics focused on relativizing an alleged contradiction between the historically new and the truth. Moreover, they worked on a reinterpretation of the term new in the context of the Christian relationship to the Old Testament tradition and especially to its prophecies. Also, early Christian theology made it clear that novelty actually represented the timeliness of the divine revelation, as implied by the term καιρός in relation to the incarnation of the Logos. Moreover, this should not be understood in terms of the protological, but rather in terms of an eschatological perspective. Interpreted in this way, Christianity manifests itself as simultaneously old and new, as a phenomenon that inevitably bases its existence on an appreciation of History, within which the successive divine epiphanies took place and tradition (old and new) formed in connection with these epiphanies.
AB  - Бити незаинтересован за традицију и истовремено промовисати себе као нову, искључиву и у дотадашњој историји неукорењену религију, представљало је феномен који је био у потпуности неприхватљив за менталитет античког човека. Управо на такав начин они су перципирали Хришћанство – као историјски нов, антитрадиционалан, препотентан, а заправо сујеверан религијски покрет који, као такав, представља, у најмању руку, узнемиравајући и субверзивни друштвени феномен. Имајући у виду озбиљност ових перцепција и упућиваних оптужби од стране пагана и Јудеја, ранохришћанска апологетика се фокусирала на неколико кључних тема које се налазе у позадини ове тематике. Пре свега, апологетика се усредсредила на релативизовање наводне противречности између историјски „новог” и „истине”, затим на реинтерпретацију појма „ново” у контексту хришћанског односа према старозаветном предању и нарочито према пророштвима. Такође, ранохришћанско богословље је учинило јасним да новина, а заправо правовременост божанског откривења описана појмом καιρός, у контексту оваплоћења Логоса, не би требало разумевати у контексту протолошке, већ у контексту есхатолошке перспективе. Протумачено на овакав начин, Хришћанство се манифестује као феномен који своје постојање неизоставно утемељује на уважавању Историје у оквиру које се дешавају сукцесивне божанске епифаније, као и Предања (старог и новог) које је у вези са овим епифанијама оформљено.
PB  - Univerzitet u Novom Sadu - Filozofski fakultet - Institut za istoriju, Novi Sad
T2  - Istraživanja
T1  - "Traditionless Superstition": Historical Novelty and the Early Christian Apologetics
T1  - „Сујеверје без традиције“: историјска „новина” као тема ранохришћанске апологетике
EP  - 204
IS  - 34
SP  - 188
DO  - 10.19090/i.2023.34.188-204
UR  - conv_5052
ER  - 

@article{
author = "Jovanović, Zdravko",
year = "2023",
abstract = "To be disinterested in any historically approved tradition while also promoting oneself as a new, exclusive religion in terms of soteriology was something quite unacceptable to the mindset of antiquity. Nevertheless, this is exactly how Christianity was perceived in the Imperium Romanum as a historical novelty, an anti-traditional, ethnically unrooted, overbearing, and in fact superstitious religious movement which, to say the least, was a disturbing and subversive social phenomenon. Given the seriousness of these perceptions and accusations made by both pagans and Jews, early Christian apologetics focused on several key topics that lie in the background of this issue. First of all, apologetics focused on relativizing an alleged contradiction between the historically new and the truth. Moreover, they worked on a reinterpretation of the term new in the context of the Christian relationship to the Old Testament tradition and especially to its prophecies. Also, early Christian theology made it clear that novelty actually represented the timeliness of the divine revelation, as implied by the term καιρός in relation to the incarnation of the Logos. Moreover, this should not be understood in terms of the protological, but rather in terms of an eschatological perspective. Interpreted in this way, Christianity manifests itself as simultaneously old and new, as a phenomenon that inevitably bases its existence on an appreciation of History, within which the successive divine epiphanies took place and tradition (old and new) formed in connection with these epiphanies., Бити незаинтересован за традицију и истовремено промовисати себе као нову, искључиву и у дотадашњој историји неукорењену религију, представљало је феномен који је био у потпуности неприхватљив за менталитет античког човека. Управо на такав начин они су перципирали Хришћанство – као историјски нов, антитрадиционалан, препотентан, а заправо сујеверан религијски покрет који, као такав, представља, у најмању руку, узнемиравајући и субверзивни друштвени феномен. Имајући у виду озбиљност ових перцепција и упућиваних оптужби од стране пагана и Јудеја, ранохришћанска апологетика се фокусирала на неколико кључних тема које се налазе у позадини ове тематике. Пре свега, апологетика се усредсредила на релативизовање наводне противречности између историјски „новог” и „истине”, затим на реинтерпретацију појма „ново” у контексту хришћанског односа према старозаветном предању и нарочито према пророштвима. Такође, ранохришћанско богословље је учинило јасним да новина, а заправо правовременост божанског откривења описана појмом καιρός, у контексту оваплоћења Логоса, не би требало разумевати у контексту протолошке, већ у контексту есхатолошке перспективе. Протумачено на овакав начин, Хришћанство се манифестује као феномен који своје постојање неизоставно утемељује на уважавању Историје у оквиру које се дешавају сукцесивне божанске епифаније, као и Предања (старог и новог) које је у вези са овим епифанијама оформљено.",
publisher = "Univerzitet u Novom Sadu - Filozofski fakultet - Institut za istoriju, Novi Sad",
journal = "Istraživanja",
title = ""Traditionless Superstition": Historical Novelty and the Early Christian Apologetics, „Сујеверје без традиције“: историјска „новина” као тема ранохришћанске апологетике",
pages = "204-188",
number = "34",
doi = "10.19090/i.2023.34.188-204",
url = "conv_5052"
}

Jovanović, Z.. (2023). "Traditionless Superstition": Historical Novelty and the Early Christian Apologetics. in Istraživanja
Univerzitet u Novom Sadu - Filozofski fakultet - Institut za istoriju, Novi Sad.(34), 188-204.
https://doi.org/10.19090/i.2023.34.188-204
conv_5052

Jovanović Z. "Traditionless Superstition": Historical Novelty and the Early Christian Apologetics. in Istraživanja. 2023;(34):188-204.
doi:10.19090/i.2023.34.188-204
conv_5052 .

Jovanović, Zdravko, ""Traditionless Superstition": Historical Novelty and the Early Christian Apologetics" in Istraživanja, no. 34 (2023):188-204,
https://doi.org/10.19090/i.2023.34.188-204 .,
conv_5052 .