@phdthesis{
author = "Милићевић, Вукашин",
year = "2018",
abstract = "Космологија Св. Максима Исповедника, његова онтологија створеног, одређена је двама темељним аспектима: библијском вером у стварање као вољни чин Творца и чињеницом апропријације класичних хеленских образаца мишљења, пре свих новоплатоновских. Св. Максим у овом погледу не представља изузетак; овакво одређење космологије могло би се без задршке применити на патристичко предање у целини. Но, ипак, тензија коју за собом повлачи коегзистенција ова два аспекта у оквиру једног система није у свим случајевима у оквиру овог предања на исти начин разрешена. У том смислу, када је у питању Св. Максим, поред инсистирања на вери у личног Бога као Творца у апсолутном смислу, особита карактеристика његове мисли свакако је веома доследно извођење консеквенци философских ставова помоћу којих он гради свој систем. Кључни појам Максимове теорије времена је изворно стоички концепт дијастеме који у хришћанску теологију уводи Ориген, а нарочито га даље разрађује Св. Григорије Ниски. Своју теорију времена Св. Максим развија следећи увиде Св. Григорија. За Св. Максима темпоралност је сложени, али јединствени аспект постојања творевине. Темпоралност има два аспекта који су означени као време и век. Њихов однос одређен је фундаменталним онтолошким дуализмом који је условљен самим постојањем творевине; створено, наиме, не постоји по себи. Како је проблем времена један од кључних аспеката хришћанске доктрине о стварању, његово разрешење се непосредно тиче централних топоса хришћанског веровања, вере у оваплоћење Логоса и спасење., The cosmology of St. Maximus the Confessor, his ontology of the creation, is determined by two ground aspects: the biblical belief in Creation as an act of will of the Creator and the fact of appropriation of classical Hellenic thought patterns, neoplatonic above all. St. Maximus is in this aspect no exception; such a determination of cosmology could without holding back be applied to the patristic heritage as a whole. But the tension the coexistence of these two aspects within one system carries with itself wasn’t solved in all instance of this heritage in the same way. In that sense, St. Maximus, aside of insisting on believing in a personal God as the Creator in the absolute sense, has the characteristic that he is very principal in concluding the consequences of philosophical stances with which he builds his system up. The key terminus of Maximus’ theory of time is the originally stoic concept of diastema, which was introduced into the Christian theology by Origen, and which was further developed by St. Gregory of Nyssa. Maximus develops his own theory of time by following the insights of St. Gregory. For Maximus, temporality is a complex, but unique aspect of existence of the creation. Temporality has two aspects, which are marked as time and age. Their mutual relation is determined by fundamental ontological dualism, which is conditioned by the existence of creation itself; namely – the creation doesn’t exist by its own power. As the problem of time is one of the key aspects of the Christian doctrine of creation, its solution relates directly to the central topoi of the Christian belief – the belief in the incarnation of the Logos and the belief in salvation.",
publisher = "Универзитет у Београду, Православни богословски факултет",
title = "Аспекти проблема времена код Св. Максима Исповедника, Aspects of the Problem of Time According to St. Maximus the Confessor",
url = "t-2462, https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_rpbf_15"
}
